Oni koji su živeli u Milentijevoj ulici u Nišu kazaće vam da je to najlepša ulica u gradu, jer je odolela vremenu. Oni koji su pogledali predstavu Milentijeva 14/2 makar jednom reći će vam da je to komad koji se ne može gledati samo jednom i tvrditi da ste dobili sve odgovore. Iako se junaci ovog dramskog dela – drug Svetozar Radović, pukovnik u penziji, i gospođa Radmila Milodragović, žena iz visoke klase – trude da pronađu odgovore na sva pitanja, ona im izmiču onog trenutka kada Kosač zakuca na vrata.
Šta im je zajedničko, zapitaćete se, i zašto se sreću baš u Milentijevoj. Zato što tu stanuju sećanja. Njena devojačka soba i pogled kroz prozor otkriće mnogo više nego što bi jedna šesnaestogodišnjakinja trebalo da zna: da je svet surov i da u ratu ljudi pronalaze različite načine da prežive.
U ratu nema samo civilnih žrtava. Stradaju muškarci, deca, žene. A kako stradaju tek žene: prvo im se oduzima čast, zatim identitet, a tek onda život. Mlada devojka koja sa prozora svoje sobe, poput pozornice, posmatra patnju drugih žena i svirepost vojnika, okupatora, naučiće da se čast mora sačuvati po svaku cenu. Čak i onda kada to znači odreći se sopstvenog deteta, jer neudata žena, samohrana majka, nije žena kakvu društvo poštuje, već ona koju osuđuje.
Rat će je, s druge strane, naučiti da se snovi prodaju za suvu koru hleba. Iako je pre rata na stolu imala izobilje, umesto pejzaža Save Šumanovića zidove će krasiti omoti bombonjera, tek da sa malo boje razbiju sivilo svakodnevice. Nakit, umetnine i bogatstvo ne mogu da umire stomak koji zavija od gladi. Naučiće i to da je svet svirep, ali i da je u redu voleti svog neprijatelja, jer to znači oprostiti.
Pukovnika koji veruje u bratstvo i jedinstvo poješće sopstvena uverenja. Lojalnost partiji bila je veća od lojalnosti porodici. Ipak, krivica koja mu godinama izjeda utrobu nateraće ga da postane heroj iz senke iako je paradoksalno da ubica može biti heroj. „Koga sam ja to ubio?”, pitaće se u jednom trenutku da bi potom negirao kao da sa tim ne želi da se suoči i sebe prihvati takvog kakav jeste. U drugom trenutku priznaće da je ubijao vojnike neprijateljske vojske i skidao im ono malo što su imali, satove, pretresao džepove.
Jedne sasvim obične večeri, njih dvoje će se sresti nakon četiri decenije i izneti na sto, uz kafu i ratluk tek da koliko-toliko zaslade gorčinu života, sve svoje tajne. Dvoje ljudi koji su, naizgled i samo naizgled, stranci iako dele isti stan – istina, ne na papiru – u kome i dalje odzvanja prošlost.
Povezuju ih krivica, bol, tuga i, na kraju, smrt. Smrt je ta koja dolazi da stavi tačku na decenijsku igru kojoj nisu znali ni ime ni pravila. Ali su je igrali. On, gonjen krivicom. Ona, potrebom da nikada ne zaboravi da tu ne pripada. Ono što ne znaju jeste da je sudbina već postavila pravila i da oni igraju po njima, ne odstupajući ni milimetar. Kako se igra odvija, tako igrači postaju gotovo zavisni od nje do te mere da igra postaje oruđe, a ne ono što ih održava u životu.
Stoga možemo reći da predstavu Milentijeva 14/2 obeležava traganje za odgovorima, krivcima, oproštajem i, na kraju, smislom. Ovo nikako nije delo o mržnji. Njegovi junaci ne mrze nikoga, oni preziru sebe zbog izbora koje su načinili. Ali te večeri, kada nestane struje i pod svetlom sveće senke prošlosti izađu iz svojih skrovišta, prvi put su iskreni prema sebi. Tu nastaje katarza. Oni nisu sahranili prošlost koja ih je oblikovala, oni su je razumeli. I u tome leži veličina ovog komada.
Dostojanstvena u svojoj boli, gospođa Radmila Milodragović, žena koja je u životu izgubila gotovo sve, ali ne i manire i držanje, predstavnica je jedne bogate porodice iz vremena Drugog svetskog rata. Njen lik maestralno je dočarala Ivana Nedović, koja se tokom višedecenijskog rada u Narodnom pozorištu ostvarila u mnogim zapaženim ulogama.
Uverljivom glumom, ali pre svega dubokim razumevanjem Radmile kao žene i kao majke, približila nam je njen lik do te mere da gledalac u jednom trenutku i sam rukom otire suzu u uglu oka. Ne zato što je Radmila žena nad čijom sudbinom treba plakati. Naprotiv.
Ona nije tipična predstavnica aristokratije. Ni dramski tekst Branislava Jankovića, ni režija Gorčina Stojanovića ne bave se stereotipima, već ljudskim sudbinama. Umesto ogorčene i površne žene kakvom bi je društvo nesumnjivo predstavilo, žene kojoj su bogatstvo i prestiž jedina merila vrednosti, Radmilino držanje pokazuje ko je ona i da to ko je ne zavisi od statusa, već od njene unutrašnje snage.
Ona ne beži od toga da zasuče rukave, sredi stan starog pukovnika, skuva mu ručak i gotovo majčinski brine o njemu iako ga krivi za krah sopstvene porodice. Preuzima brigu o njemu i onda kada to čini iz senke, sređujući mu stvari dok nije tu, sortirajući lekove, svesna da je i on bio žrtva sopstvenih ideala.
Drug Svetozar Radović, čiji lik tumači Nebojša Ljubišić, naizgled je mrzovoljni i strogi pukovnik. U suštini, on je samo tužan čovek, naučen da sakrije sopstvene emocije, jer one ne priliče jednom vojniku. Njegova priroda i krivica koja ga izjeda još od trenutka kada mu se pogled susreo sa očima jedne šesnaestogodišnjakinje, u kojima je video sopstveni odraz, prate ga tokom celog života. Upravo zato će, poput čoveka sa zadatkom, provesti godine pokušavajući da ispravi nepravdu koju joj je naneo, razapet između ideala i ljudskosti.
Ta borba stvara u njemu nepremostivi jaz koji će ga koštati sopstvene porodice. Ljubišić njegovu unutrašnju borbu oslikava na način kakav može samo veliki glumac. Pukovnik ne izaziva ni gađenje, ni sažaljenje publike. Nije ni omiljeni lik, ali jeste čovek koji priznaje sopstvene greške pred ženom koja je – dugo je verovao – bila njegov usud da bi se na kraju pokazalo da je možda bila njegov spas.
Od kostima do scenografije koja je tu da zaokruži priču, a ne da odvuče pažnju gledaocu, sve je pažljivo osmišljeno. Tamne boje kostima oslikavaju njihov unutrašnji svet, ali ključ leži u detaljima: dve kocke ratluka na tacni, „Politika” koju čita pukovnik, karirana torba koja nas vraća u devedesete, istrošena sveća sa slabašnim plamenom i zvuci aviona koji preleću iznad naših glava.
Ništa od toga nije slučajno. Iako se paralela između Velikog rata i velike bede jasno čita, rat u ovom komadu nije spoljašnji događaj. On se ne odvija negde napolju, već unutar samih likova. Nisu slučajni ni ikona Svetog Nikole i kandilo, simboli molitve i vere, nespojivi sa komunizmom u koji stari pukovnik još uvek veruje, ili se možda samo ubeđuje da veruje. To nisu puki predmeti, već njegova veza sa porodicom koju je izgubio, a za kojom duboko pati o čemu svedoče i fotografije pokojne supruge koja ga napušta kada umesto svojih bližnjih bira partiju.
Ako pažljivije pogledate, videćete i jasno naznačene kvadrate stana. Kao i sve u ovom komadu, ni oni nisu slučajni. Oni su šifra, skrivena poruka koja delu daje još jedan sloj značenja. Na gledaocu je da otkriva simbol po simbol i na kraju složi slagalicu – baš kao drug Radović koji uspeva da reši ukrštene reči tek onda kada razreši sopstvenu prošlost. Možda ćete očekivati da neko popuni treću stolicu koja do kraja predstave ostaje prazna, ali ćete tokom višeminutnog aplauza shvatiti da ovo delo ima i trećeg junaka. Stan ovde nije samo prostor, on je svedok vremena. Zidovi pamte porodicu Milodragović i porodicu Radović. Ne samo da pamte, već i čuvaju njihove tajne, one koje su decenijama skrivali, a koje su im postale toliki teret da su im se leđa povila pod njihovom težinom. Taj nemi svedok prošlosti postaje saučesnik, ili ispovednik – kako se uzme.
Kada se svetla ugase i publika za trenutak ostane sama sa svojim mislima, postaće jasno da je u nešto više od sat vremena stalo pola veka istorije i dva života oblikovana njome. Stan u Milentijevoj 14/2 mesto je susreta različitih epoha: onih u kojima su u Drugom svetskom ratu bombe razarale gradove i onih u kojima je raspad Jugoslavije doneo nove sukobe, nova stradanja i stare rane. Između ta dva istorijska loma smeštene su njihove sudbine, njihove odluke i njihove tajne. Odgovori koje traže ne nalaze se u ideologijama ni u prošlim pobedama, već u porušenim životima koji su iza njih ostali.
Piše: Jelena Jocić
Fotografije: Maja Aćimović/Bez limita