Писма брату Душану
На родним пољима ти ћеш се претворити у цветове ивањданске, претворићеш се у молитву са старе касете коју су ноћима слушали зрикавци. И, кад прође година, бићеш и роса и кап воде, и суза мајчина на нашим раменима. Бићеш она птичица на старом дрвеном стубу која сваког јутра долази у исто време и обилази своја поља. Бићеш песма шумских вила и стари храст који плеше на јесењем хладном поветарцу. Бићеш и септембарски хлад и јунско сунце, оно најјаче. Бићеш, брате, место где су се небо и земља спојили занавек!
Тихо, тише. Војници спавају. Над плавим небом постеља их чека. Нек чују се само звона с цркве старе, и једна молитва, нежна и далека. Света је Гора и овде и тамо. И гдегод се монах са три прста крсти. Кад војник заспи, поју небеса. И од те песме сва гора дрхти. Тихо, тише, заспанка траје, апостол Петар спрема рајске дворе. Ни плач ни јецај не желим чути. Војници се сада са душом боре. Ево и зоре, ево и сунца, а војник спава мирним дечјим сном. Јури ливадама и родним њивама да брже стигне у родни дом.
На крају села глува тишина. Под пуним месецом плешу гране. У зору фрулаш тужније свира. Нико да сврати, нико да бане. Од родне трешње остао корен. Од зрелог грожђа лоза ко коса сплела се око зарђалог гвожђа. Мрси је ветар, кваси је роса. Ту, где је камен, рањеник нико, Лист му је зелен, у месту стоји. Ни милиметар још не порасте, по земљи пузи, тепихе кроји. Урасло грмље кроз стазе Гаја, ни пас, ни пастир, ни смех берача. Покоји трактор пројури брдом. Сенка се јутром на своје враћа. Баца је шума на родно поље, штити од врелог ваздуха летњег. Ноћу, док село мирним сном спава, можда је неко и путем сретне. Фрулаш све тише у зору свира, сунце све јаче, топлине нема. Ту, према Гају, ходајте тихо. Над њиме сенка анђела дрема.
Ауторка: Сузана Трифуновић
Фото: Unsplash