Ауторска представа „Ја нисам желела да будем Хасанаагиница” отвара најстрашнији простор људског искуства. Онај у којем љубав постепено губи своје лице и претвара се у власт, у контролу, у бол који оставља ожиљке и празнину. То је она граница на којој човек престаје да буде субјекат односа и постаје његов талац.
Жена која је у ту причу ушла вођена љубављу, вером и надом, заправо постаје сведок сопственог нестајања. То нестајање не настаје у једном тренутку, већ у низу ситних понижења, у дугим тишинама, у речима које постају мач – оно што у човеку мења суштину и осу постојања.
На сцени су девојке које не приказују мит, нити (само) лик из књижевности, већ сваког/сваку од нас која је бар једном веровала да љубав може излечити све. Колико је племенита та вера, толико је и опасна када се окрене против себе. Љубав, када изгуби своју слободу, постаје зло у најсуптилнијем облику, зло које се скрива иза топлих речи, иза загрљаја, иза „бриге”.

Ова представа не осуђује само насилника, већ и нашу равнодушност. Она пита колико пута смо чули, а нисмо слушали? Колико пута смо видели, а нисмо препознали? Колико пута смо окренули поглед, мислећи да се то не тиче нас?
Зато овај комад није само о жени. Он је о сваком човеку који има право да буде свој, целовит, да буде онај који јесте у пуној слободи, да живи у миру са собом и другима, да не ћути кад га боли, да не правда туђу суровост именом љубави.
Љубав без слободе није љубав, већ рана која се преноси кроз нараштаје. Можда је највећа порука ове представе да није срамота отићи, већ остати тамо где те више нема и да највећи чин љубави према другоме почиње онда кад се спасиш од њега.

Лемана Бећировић Бињош овим делом враћа позоришту оно што му припада – истинску дубину човека. Њена идеја да створи овакво дело заправо превазилази сцену. Из сваког покрета и изговорене речи или прећутане извире питање: где почиње зло – у ономе који га чини или у нама који га не видимо?
У томе је њена снага – у способности да бол претвори у мисао, а мисао у катарзу. Представа се завршава позивом да се пробудимо, освеситимо, препознамо и оно најважније – не ћутимо.
Ауторка: Марија Веселиновић
Фотографије: Јелена Јоцић/ Без лимита
Представа је изведена у оквиру глобалне кампање „16 дана активизма против насиља над женама” у Новом Пазару и Пријепољу.