Дар самоће…

„Без лимита“ је богатији за једног новог писца. Упознајте Јовану Ковачевић која се писањем бори против пролазности. Рођена је 25. 8. 1999, године која је заувек уписана у српску историју. Похађа студије Комуникологије на Филозофском факултету у Нишу. Писање доживљава као потребу срца, али исто тако и начин да зачини стварност дозом нестварног, а она ће вам рећи да је најбоља страна писања креирање прича по мери сопствене маште.

Дар самоће

Понедељак, 28. 9. 2009. године.

Почетак још једне недеље обојене сивилом попут свих претходних, које пролазе споро. Прошло је пет година, четири месеца и четнаест дана од како је ова суморна ћелија постала мој дом. Од послење посете мог брата прошла је читава година. Дошао је јер ред тако налаже. Не кривим га, никада нисмо ни били блиски, а и ко би волео да проводи време у просторији са металним столовима, оронулим зидовима и стражом? То је постало моја свакодневица.

Када ми је пре пет година изречена пресуда, мислио сам да је мој живот завршен. Осуђен сам на дванаест година затвора. Заборавиће ме… Шта ће бити са мном када након дванаест дугих година поново удахнем свеж ваздух пуним плућима, осетим зрак сунца на лицу, живим, дишем, осећам!?  Никада више нећу бити исти. Након изласка из затвора, бићу изгнаник из друштва, непожељан на разговорима за посао и породичним прославама. Mоја будућност деловала је мрачно попут мог новог дома. Први месеци у затвору били су најтежи. Знао сам да, након оног што сам учинио, пријатељи неће више желети да ме виде. У породици сам био отпадник. За пет година, колико сам овде, нисам стекао ниједног пријатеља.  Јако сам усамљен, немам никога са ким бих прекратио ове дуге дане и године чекања. Остао сам сам, размишљао сам наглас и често сажаљевао себе. Ја сам друштвен човек, потребан ми је контакт са људима, а затвореници којима сам био окружен или нису желели да се друже или нису били тип људи са којима бих ја желео да се дружим. Разумejте ме, ја нисам лош човек, нисам ни простак и не пријајају ми разговори са таквима. Туга ме је преплавила. Грижа савести само је расла у данима усамљености. У најгорим данима размишљао сам о томе какав је овај мој живот, и вреди ли уопште да наставим да живим.

Дана 13. 7. 2006. године решио сам да прекратим своје муке. Био је то неуспели покушај. Cтражари су ме пронашли и у последњем тренутку и пребацили у затворску амбуланту. Три дана сам провео у коми.

16. 7. 2006. мој живот се променио. Након буђења, преместили су ме у собу коју сам делио са другим затвореником. Мој цимер је овде због тешких повреда које је задобио у затворској тучи, али њега то као да се уопште није тицало. Два сломљена ребра – зарашће, маснице – и оне ће проћи, говорио је.  Његов поглед на живот био ми је јако занимљив. Ускоро ми је открио више о себи. Из разговора са њим сазнао сам да су га претукли, веровали или не, због једне обичне свеске. Звучи  толико невероватно да ми је било тешко да поверујем да то није само изговор смишљен да стражари не би открили да је у питању неки други разлог. Знате, кријумчарење дроге, наручено убиство, такви случајеви су овде чести… Касније сам се уверио да је говорио истину. Ту свеску је био спреман да брани животом. Никада раније нисам видео да је некоме толико стало до неког предмета. Било је то његово благо. Објаснио ми је да су ту сви његови радови, песме, есеји, цртежи. Прозвао сам га Уметник. Надимак му је савршено пристајао, јер је имао моћ да снагом  свог пера обоји суморну свакодневицу.

По изласку из болнице, нас двојица смо свакодневно разговарали. То нам је постала нека врста ритуала. Ни он, као ни ја, није имао пријатеље унутар ових зидова. Али за разлику од мене, њему то није сметало. Волео је да буде сам. То време је користио за размишљање и за стварање. Рекао ми је да, док је био на слободи, никада није имао времена да се посвети ономе што заиста воли. Увек су ту биле обавезе, очекивања и он се увек трудио да никога не разочара, при чему је себе увек стављао по страни. Тек када је завршио у затвору, схватио је шта му је целог живота фалило – самоћа. Затвор му је био одличан изговор да прекине контакте са људима међу којима се никада није осећао пријатно. Иронично, затворен овде, спознао је слободу.

Среда, 8. 10. 2013. године.

Уметник данас излази. Ја, нажалост, остајем још коју годину. Опет ћу бити сам. Ипак, драго ми је што сам га упознао. Он је за време служења казне написао две књиге и планира да их објави. Поздравили смо се као пријатељи, уз обећање да ћемо се видети када изађем. За крај сам га упитао оно што ме је од почетка интригирало – зашто се све време дружио са мном ако му прија самоћа? Рекао ми је да највише воли да буде сам, да у том стању најбоље упознаје себе, али да воли да чује и туђе мишљење и да му је оно драгоцено.

Четвртак, 9. 10. 2013. године.

Данас је први дан откако сам опет сам овде, али се овог пута не осећам напуштеним. Волео бих да имам неког са ким бих поделио своја размишљања, али дружећи се са Уметником, научио сам да и самоћа може бити драгоцена. Размишљајући о томе, сетио сам се да сам негде прочитао да је већина генија, научника, уметника који су оставили траг у времену, стварала у самоћи. Човек тек у самоћи упознаје себе, схватио сам тада. Када нема много ствари које му одвлаче пажњу, он може да се посвети дубљем размишљању,  да ослушне, да се препусти и јасније доживи свет око себе. У том моменту помислих на Уметника. Можда је и мени, као и њему суђено да постигнем нешто велико. Уз ту мисао се завршава данашња терапија.

Уторак, 21. 12. 2013. године.

Од како је Уметник отишао, почео сам да примећујем необичне промене у свом окружењу. Уместо голих, сивих зидова, око мене се налазе бели. Заправо, све око мене бљешти белином. Чак и униформе неких стражара – уместо упасаних тамних кошуља, неки од њих сада носе беле, до колена дуге, налик мантилима. Решетке на прозорима су и даље ту, барем у мојој ћелији. За остале не знам, изгледа да више нема заједничких просторија ни излазака у двориште. Не виђам ни друге затворенике, јер смо сада закључани у ћелијама по читав дан. Доктор ме на терапијама подстиче да говорим о тим променама. Каже да је то важно, али мени оне нису значајне. Радије бих говорио о Уметнику, о његовим идејама, о мојим идејама. Видим да је доктору та тема дојадила, али пушта ме да говорим, повремено покушавајући да промени тему на одлазак мог пријатеља. Правим се да разумем због чега инсистира на томе. Заиста уме да буде иритантан тај доктор. Престао сам и да говорим да ми недостаје Уметниково друштво, јер сваки пут када то споменем, морам доктору да говорим и да разумем зашто је морао да оде. Највише га задовољава ако то кажем његовим речима: „У једној глави нема места за два ума“, или „За потпуни опоравак неопходно је спознати истину“. Ето шта тај чудни човек тражи од мене, а не схвата да ми опет постаје све теже да будем сам.

Уторак, 19. 6. 2014. године.

Терапије се настављају и постају све бизарније. Не знам шта је доктор наумио. Сваки пут када се састанемо, доктор ми показује Уметникову слику из његовог досијеа и једну на којој он лежи у локви крви на бетонском затворском поду. „То је сликано оног дана када је претучен, недуго пре него што смо се упознали“, кажем, али се доктору тај одговор не свиђа. Инсистира на томе да сам га познавао и пре тога, и да сам му ја то урадио. Говорим му да су то лажи, али он сваки пут понавља исто. Покушава да ме слуди, али нећу му то дозволити!

Среда, 20. 6. 2014. године.

Након јучерашње сеансе, покушао сам да позовем Уметника. Све моје наде полагао сам у њега. Желео сам да га замолим да ми нађе неког адвоката који би открио коју то игру играју са мном. Нисам намеравао да му испричам детаље, јер знам да се телефони прислушкују, али изгледа да је ово много веће него што сам мислио. Када сам тражио да ме одведу до телефона, чувари су ми рекли да из ове установе није дозвољено телефонирати. Иако годинама нисам користио право на позиве и посете, сигуран сам да, по закону, још увек имам права на то. На тај мој коментар они су се само насмејали и отишли. Почео сам да лупам о врата не би ли се вратили, али то је било безуспешно. Доктор ми је данас рекао да је разочаран мојим поступком. Затим је промрмљао нешто, више за себе, о поремећају личности, спором напретку и радикалнијим мерама. Испоставило се да те мере нису ништа друго до причање лажи о томе како сам, потпуно ван себе, насмрт претукао Уметника, украо му ствари, а затим, након неуспелог покушаја да пресудим и себи, наставио да, из гриже савести, причам са својом жртвом као да је ту. Његови покушаји обмањивања почињали су да ми иду на живце.

Субота, 15. 7. 2014. године.

Игра се наставља и дан-данас, са једном  малом променом – сада имам новог доктора, заправо, докторку. Пре неколико недеља, када је стари доктор покушао да ме убеди да сам ја починио оне гнусоте, жестоко смо се посвађали. Сем повишеног гласа, његов једини аргумент био је тај што је Уметникова свеска, она свеска, код мене. Сваки мој покушај да му објасним да је то био његов поклон за растанак, да ми је своје највеће благо дао као доказ пријатељства, био је узалудан. Био сам разјарен. Обојица смо викали, ударали песницама о сто, али цео тај догађај остао ми је мало нејасан. Верујем да ми је силина беса замаглила сећање. Следеће чега се сећам било је буђење у мојој ћелији и укус метала у устима. Поред мене је био стари доктор, са видљивим очајањем на лицу. Рекао ми да је након свађе, одбио да настави да ради са мном, и због тога је и он завршио у затвору. Одустао сам од покушаја да нађем смисао томе, као и чињеници да су му доделили да баш мени буде цимер и то у соби само једним лежајем. Уврнута је ово ситуација, али барем сада више нисам сам. Колико год да га раније нисам подносио, његово друштво ми сада много значи. Трудим се да га не упоређујем са Уметником, али видим да је сличнији мени него њему – ни он не воли самоћу. Има чак и теорију зашто је то тако, а као психијатар, верујем да зна понешто о томе. Каже да постоје људи којима је самоћа пријатељ, који из ње црпу инспирацију, као што је то Уметник радио, а постоје и људи које самоћа уништи. Драго ми је што је он сада ту, јер можда ја ипак нисам као велики генији, можда би ме самовање довело до ивице лудила. Верујем да, ако се будемо држали заједно, до тога неће доћи. Чак му је одређено да заједно са мном одлази на терапију, али докторка се увек обраћа само мени. Данас је чак покушала да ме убеди да сам и њега убио, замислите, и то док је он седео са нама!