„Постоје само две врсте људи: они који су осетили бол и они ће га тек осетити.“ (Пауло Коељо)
Насиље је једини језик који су разумели. Бол је једино што су удисали, а дуго нису могли да дишу. Мржња је једино осећање које су упознали у најранијем детињству и које се трајно настанило у њиховим срцима. Зло је постало њихов универзални потпис. Рођени су из таме. Обитавају у сенкама, то је њихово станиште.
Они не постоје, нису стварни. Родили су се из пера Миодрага Мајића, књижевника који обећава. „Деца зла“ су огледало свих нас, питање је само да ли смо кадри да себи погледамо у очи и то признамо.
Ово је прича о разарању снова, нада, породице. Својим приповедачким даром, аутор нас вешто води кроз причу која се на моменте граничи са фантазијом. Мозаични сплет ликова и догађаја гради ову интригантну причу. Како се књижевно клупко лагано одмотава, а стварност и фантазија непрестано преплићу, наши јунаци се упуштају у борбу свог живота – борбу за сопствену душу.
Неизвесност, узбуђење и напетост су оно што карактерише овај роман.
Писац позајмљује глас несхваћенима, одбаченима и другачијима. Дајући им простора да се изразе кроз своје животне исповести, он их у исто време ослобађа бола. На моменте преузима улогу грчког јунака који у чину милосрђа ослобађа митског Атласа страшног терета, који му притиска плећа.
Роман осликава другу страну људске душе. Ону тамну, непознату, дубоко скривену и нагони нас да се загледамо дубоко у себе и откријемо да ли је наше срце још (увек) црвено?
Аутор: Јелена Јоцић