„Будимо љубазни према другом.“ (Олдуз Хаскли)
Некако сам се трудио да што више учим, стичем додатна знања за која сам сматрао да никад нису сувишна, називао бих се пчелом – био сам неуморан у стварању меда мудрости, којим сам несебично заслађивао и себе и друге.
На путу ка бољитку, сусрео сам се са све паметнијим људима, бар се мени тако чинило, али некако су за мене сви на свој начин били паметни. Они су ми деловали мање или више умни, дакако, у зависности од околности и тренутка, али за мене више нико није носио епитет глупог. Учио сам и од оних који су ме на тежи, оштрији начин просветљивали, и њима сам био и те како захвалан.
У исто време, колико сам се трудио да будем БОЉИ ЧОВЕК (под овом синтагмом подразумевам разумевање и прихватање људи даривањем помоћи), толико сам и успевао, указујући на оне ствари које сам претходно опробао и осетио на сопственој кожи, оне спознаје које су и мени донеле олакшање и спас!
Трудио сам се да пружам савете што учтивије, безболније, а каткад и грубље, убедљивије. Постигао сам успех тако што сам се саосећао са тим људима, са њиховом бригом и невољом, зацело искрено, из срца, а онда их добронамерно поучавао!
Веровао сам да истину увек треба исказивати, наравно, у право време и на прави начин. Али добро знајте да неко истину дознаје и у ћутању, а и у вашем повлачењу, без речи и додатних напомена. Не кажем да је до истине лако доћи, напротив!
Сагласан сам с тим да ако нисте искрени према себи, не можете бити искрени ни према другима и заиста мислим да је златно правило: ако искреност тражиш, прво је дај!
Пролазило је време, мој процват се приметио у златним стазама на којима су ми се оцртавали добри, паметни и искрени људи, хрлећи ка мени ради помоћи.
Разнежио сам се из дубине душе. Доброчинство ми је враћено – коначно сам се уверио да се „добро добрим враћа“. Као никада досад, почео сам да осећам шта је срећа, али права, истинска, не она привидна која шљашти лажним сјајем. Пратећи своје „знакове поред пута“, нисам више могао никога да назовем глупим или злим, а још мање да осудим! Хм, можда нисам ни смео, јер ми је било јасно: „како сејеш, тако жањеш“!
Пред мојим очима из којих теку блажене, радосне сузе, створила се слика на којој сам јасно видео:
„У ПАРТИЈИ ШАХА КОЈУ ИГРАЈУ ПАМЕТАН И ДОБАР, НАЈВЕЋУ ПОБЕДУ НАМ ДОНОСИ ЊИХОВ РЕМИ. НЕРЕШЕНИ ИСХОД УКРШТА ОВЕ ДВЕ ВРЛИНЕ И СТВАРА НАМ БЛАГО КОЈЕ НАС НЕИЗРЕЦИВО УСРЕЋУЈЕ“!
Аутор: Огњен Станковић
Есеј је објављен у збирци „Реч у мрежи“, Збирка есеја и постова за блог Cekoms/Radionice kreativnog pisanja, Београд, 2018.