„Људи никада не чине зло са толико ентузијазма и доследности, осим када га чине из религијских убеђења.“ (Блез Паскал)
Из књижевног пера Едгара Алана Поа настала је приповетка која говори о мрачној страни људске личности. Ова кратка прича је објављена давне 1839. године и прати живот младог Вилијама Вилсона, од његовог рођења, преко школских дана, па све до трагичне смрти. То је, наизлед, сасвим обичан човек који крије мрачу тајну, тамни вилајет своје душе. Наиме, он има двојника са којим дели личне инсигније: име, дан рођења, место становања, одећу, али не деле исте моралне вредности и принципе.
Ово је прича о двојакој природи човека, о скривеним странама једне личности, али је у исто време и критика самог друштва и хришћанског морала који се да уочити при пажљивом читању и огледа се у неделима која „јунак“ приче чини, а које друштво одбија да види и казни. Метафорична представа митске правде која има повез преко очију се може применити на представу овде поменутог грађанског друштва које повез носи добровољно, не би ли се одржао друштвени поредак и очувао привид лажног сјаја.
У чему се огледа посебност ове приповетке? Шта је то што је издваја од других Поових приповедака? Док читате ову приповетку, запитаћете се да ли се човек рађа зао или такав постаје? Да ли сте чули за ону фразу: „не можеш разумети злочин ако не разумеш починиоца“? Како пронаћи починиоца ако сте тај починилац ви сами, иако тога нисте свесни? Шта ако у неком скривеном кутку вашег бића обитава тама која прети да вас сасвим обузме? Шта ако су ваша садашњост и прошлост повезане испреплетаним нитима добра и зла? Ово дело само привидно нуди одговор на то питање.
Прича о Вилијаму Вилсону је слојевита. Писац нас вешто води кроз причу, осветљавајући нам различите делове живота Вилијама Вилсона који су кључни у развоју његове личности. Ова приповетка се састоји из четири дела који чине сведочење нашег јунака који нам у виду дневника приповеда сагу о свом животу. Чини се да он, субјекат, уопште није присутан и да приповеда причу која се десила неком другом, али не дајте се преварити, то је прича нашег јунака који постаје свестан себе, тј. постојања свог ЈА. Посредством пишчевог пера, ми упознајемо Вилијама Вилсона пратећи његов развој и сазревање. Он је размажен, горд и егоистичан, тврдоглав дечак, који има рану на срцу, јер је рођен у породици ниже класе. Због тога постаје охол и завидан према другим дечацима у интернату. Ово је дечак који је дубоко у бити несрећан, нема пријатеља већ следбенике који га се плаше и због тога се друже и играју с њим, све до тренутка док се не појави други дечак.
Када на приповедачку сцену ступи други дечак из сенке, свет Вилијама Вилсона који смо до сада познавали се мења из корена. Ко је тајанстени дечак? Сена, обмана или плод маште? У хришћанској литератури се јавља као Анђео чувар. Раније културе истока га познају под другим именима, али је он увек и свеприсутан. Његова улога је да (са)чува душу од зла. Приметићеш, читаоче, да се тајанствени странац који узима обличје дечака појављује само у кључним моментима, када се наш јунак нађе пред најтежим испитом који куша његову веру (ако је одиста и има у њему) и када је спреман да начини један од седам смтрних грехова. Казна за грех је вечни огањ на који је добровољно осудио своју малену душу!
Ово је борба добра и зла, приказана у лику истог човека за чију се душу боре две супротстављене стране. Сваки пут када он учини нешто морално неприхватљиво, појављује се Анђео чувар као опомена и спас, последње покајање које он увек одбија. Решен да открије ко је тајанствени дечак који је толико сличан њему да чак имају исто име и датум рођења, исти лик и одећу, али ипак нису једно, он се спрема да му науди, јер се усудио да уздрма његово царство страховладе у интернату и збаци га са престола. У моменту када улази у собу дечака и пали свећу, он спознаје страшну истину и бежи из интерната. Мотив свеће није случајан. Свећа се овде појављује као симбол победе светлости над мраком, добра над злом, а њена слабашна светлост је искупљење душе до обећаног раја. Тај моменат се може схватити и као Божија рука спаса која се спустила на њега у тренутку када жели да почини грех, али он је одбија и креће путем зла са ког нема повратка.
У следећем поглављу пратимо га на његовом путу. Наш јунак је одрастао и у овом моненту свог живота похађа универзитет. Он нам исповеда да је зло узело примат над његовом душом. Приповеда нам о свом односу према остарелим родитељима које не поштује и према којима се односи са презиром, јер припадају нижој друштвеној класи. Описује их као умно и физички слабе и криви их за свој неповољан друштвени полажај. Овде се може назрети грех који чини према њима, кршећи истовремено једну од десет Божјих запосвести, нешто што прави хришћанин не сме да учини.
Живећи међу аристрократским синовима, почиње да се понаша као један од њих, иако зна да никада заиста неће припадати том соју, јер је његовим венама тече крв погрешне боје. Осећа завист према својим пријатељима која расте из дана у дан и постаје све завиднији док се у свом очајању не окрене коцки, не би ли стекао толико жељено богатство у коме ужива аристократија. Грешни јунак жуди за моћи, за припадањем, жели да буде НЕКО! Из његове слепе амбиције рађа се жеља да уништи свакога ко му стоји на путу, не преза ни од чега, спреман је да уништи и пријатеља, не би ли добио оно што највише жели у животу. То је моменат у коме он има моћ да одлучи о судбини свог пријатеља који је изгубио све што има на коцки: да ли ће га поштедети или ће га уништити? Тај моменат кулминације у причи када он осећа готово божанску моћ, моћ над животом и смрти, је кључан, јер је то онај моменат у коме је он изгибио битку за своју душу, зло је превагнуло и преплавило га. На сцену ступа двојник који разоткрива његову превару и он бива понижен и одбачен од друштва.
Бежећи од себе лута светом и тако долази до Беча. Заведен сјајем дворана и перивоја, у њему се јавља она давна жеља за припадањем с почетка приче, жеља да буде неко. Ово је последње и најтеже путовање за нашег јунака. Грех и Смрт га вребају из прикрајка, може да их осети, трули задах смрти и привлачну моћ греха, али они нису његови једини пратиоци. Ту је и тајанствени странац скривен у тамном скуту ноћи. Осећа његово присутсво. Слутња! Страх, тај верни пратилац Смрти, му се лагано прикрада и увлачи у срце боје мастила, а некада је било црвено, невино… Остао је још само један необојени делић да се цело срце испуни тамом…
Ово је уједно и последње поглавље приче у којој наш јунак постаје свестан својих дела, друштвено неприхватљивог и неморалног понашања, што можемо и видети у тренутку када нам поверава да има аферу са удатом женом и да је свестан тежине греха, али да га то не занима. Док у њему расте пожуда, он чини последњи грех. Тајанствени странац се појављује као последња прилика за покајање. У овим редовима је уткано хришћанско учење о милостивом Богу који опрашта грехе онима који су спремни да се искрено покају због својих злих дела. Упркос бројним приликама за искупљење, наш јунак бира пут греха и лишава живота свог противника. У том самртном часу, он схвата да та црвена мрља означава његов крај. Она је попут једне велике тачке на поглављу једног живота. Сваки његов грех је тежи од претходног, свако његово злодело му односи и део душе која постаје тешка као олово. И није случајно што се прича завршава црвеним крвавим трагом, то је једино што га још карактерише као људско биће, крв, та лепљива црвена течност, тај еликсир живота који сад истиче из његовог тела – празне љуштуре. Последње моменте проводи у агонији страшног сазнања да је све време то био он сам и да је желећи да постане НЕКО – постао НИКО!
Едгар Алан По је мајсторски осликао грађанско друштво 19. века које под маском сјаја и раскоши крије своју унутрашњу трулост. Својим оштрим стилом (писаљка у Древној Меспотамији) је оголио друштво лажног (хришћанског) морала које се недељом моли у цркви и тражи опроштај грехова, а након мисе се враћа својој свакодневици сатканој од раскошних забава и чини те исте грехе за које је, не тако давно, тражило опроштај. Читаоче, ова прича не приповеда само о прохујалом времену и човеку који је изгубио душу тежећи да припада друштву обасјаном сјајем лажног морала и које је спремно да зарад својих начела осуди и самог човека у чије име су та начела и донета. Ово је прича свих нас, зато што је свако од нас, у неком тренутку живота, био Вилијам Вилсон!
Јелена Јоцић