Роман „Дванаест медаљона” Димитрија Голубовића представља освежење у српској фантастичној књижевности. Наизглед свакодневна авантура двоје тинејџера води читаоца ка преплитању света реалности и света фикције. Главни јунаци Аделин, Константин и Блан телепортују се у краљевство којим управља осиони краљ жељан неограничене моћи. Иако у почетку само покушавају да се избаве из света у који су доспели, тинејџери касније схватају да они имају значајну улогу у функционисању фантастичног света. Упркос свему наведеном, роман „Дванаест медаљона” представља много више – то је прича о потрази за идентитетом.
Аутор је раније навео како се идеја за роман јавила раније, када је био ученик основне школе. Међутим, током гимназијског образовања, Димитрије Голубовић почиње интензивно да проучава филозофију, а 2023. осваја и златну медаљу на Међународној филозофској олимпијади. О роману, јунацима и њиховим поступцима, о утицају филозофије и о даљим књижевним плановима разговарамо са аутором романа „Дванаест медаљона”…
- Шта ново роман „Дванаест медаљона” нуди фантастичној књижевности?
Роман је писан као саставни део трилогије и мислим да само у том оквиру може да да свој допринос и новитете. Ипак, верујем да је о било каквим већим новитетима и оригиналностима врло тешко говорити у свету уметности. Али, могу рећи да сам роман писао са намером да направим „мост” између дечије фантастике и озбиљније, одрасле фантастике. То се подудара и са годинама у којима сам био када сам се одлучио на писање романа.
- Како је изгледао процес писања? У роману се јавља велики број јунака, велики број локалитета… Да ли си користио схеме и/или мапе приликом писања?
Све своје белешке чувао сам у једном нотесу, који сам непрестано допуњавао. Поред тога, имао сам много помоћних папира (описи ликова, градова, историје света…), а између осталог и мапу. Велики део процеса писања била је управо припрема читаве трилогије и света у коме ће се одиграти. Нисам желео да приступим писању прве књиге без идеје о завршетку треће. Након писања прве руке, са проласком година, уследило је неколико ревизија.
- У овом роману јавља се често преплитање света реалног и света фантастичног. Међутим, Аделин и Константин доказују како су границе између светова често незнатне. Да ли се може рећи да њих двоје беже од реалности или да настоје да је, уз помоћ фикције, боље објасне?
Верујем да своје ликове не познајем знатно боље од читалаца романа – упознавао сам их кроз процес писања и често се сретао са ситуацијама где сам их погрешно процењивао. Тако да, мој одговор је у неку руку спекулативан.
Не мислим да је у питању бег од стварности, бар не на свесном нивоу, већ дечија радозналост, привлачност непознанице, итд. Све то се можда може коренитије објаснити бегом или појашњењем, али те идеје нису примарне ликовима.
- Иако се испрва стиче утисак да су одређени јунаци добри, а неки други зли, читање открива вишедимензионалност свих јунака. Примера ради, главни јунаци, тинејџери Аделин, Константин и Блан, имаће неке лоше поступке, због којих ће се и сами преиспитивати. На основу тога, да ли је могуће рећи да се у роману „Дванаест медаљона” води борба између добра и зла или је у питању „нека друга борба”?
Борба добра и зла честа је мотивација и у стварном свету сивих, вишедимензионалних и вишеслојних особа. Исто важи и за ликове у роману – таквој борби није се могло побећи у причи коју сам желео да испричам. Ипак, важно је напоменути да она није јединствена, већ одређена углом гледања и тренутком, што ће се постепено и откривати током трилогије.
- Ко су твоји књижевни узори? Како су они утицали на формирање фантастичног света који се јавља у твом роману?
У тренутку планирања и писања романа највећи узори били су ми Мартин, Аберкромби, Зелазни и Пулман. Могуће је да је било подсвесног утицаја, али наравно и оног свесног – трудио сам се да од свега што сматрам квалитетним научим, било да је то разрада радње, градња ликова, осмишљавање света, или извођење обрта. Циљ ми је био да напишем трилогију коју сам желео да прочитам, а на коју нигде нисам наилазио, и у то сам уложио све читалачко искуства које сам имао.
- Често се у роману јавља поступак сличан филмском кадрирању, односно брзом смењивању кадрова. Пример је када се у одређеним ситуацијама у Блану буде моћи којих готово није свестан. Да ли си размишљао о адаптацији романа? Да ли сматраш да би филм или серија „помогли” у приказу фантастичног света и његових становника?
Иако бих волео да видим трилогију на филмском платну, ипак сам привржени присталица богатства књига и маште читалаца, те верујем да екранизација не би помогла приказу света. Мој посао као писца је управо да пробудим ту машту и да речи на страници што боље искористим.
- У ранијим интервјуима наводиш како се идеја романа јавила када си био ученик основне школе. Како је изучавање филозофије утицало на обликовање првобитне идеје?
Рекао бих да је филозофска клица у мени утицала на избор теме и стварање радње романа, а касније ме одвела такмичењу и студијама филозофије. Ипак, током процеса изучавања предмета, а и каснијег преправљања романа, нисам мењао првобитну идеју. Као што сам раније поменуо, трилогија је „исклесана“ у једном комаду – промена основне идеје нарушила би хармонију. Али не сумњам да ће ми филозофија помоћи у реализацији те идеје, у њеном бољем изражавању.
- Овакав тип отвореног краја, какав се јавља у твом роману, упућује читаоца да се сага наставља… Шта можеш рећи о наставку? Какви су твоји даљи литерарни планови?
Друга књига написана је убрзо након прве. Тренутно се бавим уређивањем текста. Након тога доћи ће на ред писање треће књиге, која је у целости испланирана. Читаоци могу релативно ускоро да очекују обе, тако да не бих желео да откријем превише детаља о самој радњи.
Завршетком писања трилогије окренућу се будућим делима. Тренутно радим на једном роману, спорадично, током слободног времена. Чим напишем последњу реч треће књиге детаљно ћу му се посветити. Трилогија је само први корак у дугом списатељском путу – сваким наредним делом трудићу се да надмашим претходно.
Разговарао: Душан Петровић
Насловна фотографија: Johannes Plenio / Unsplash