Кратки лирски роман Јуна Фосеа Јутро и вече представља књигу намењену свакоме. По свом обиму, стилу и самом сижеу – ово је роман који се може читати током паузе на послу, док се возите аутобусом, док чекате ред у банци или када пожелите да се осамите на неком јавном месту где гости немају навику да даљинским управљачем са једног „пребацују” на други телевизијски канал на ком се емитује деведесетоминутни „спектакл” који је уједно и окидач за вербалну провалу тестостерена и потиснуте агресије.
У роману су приказани најобичнији догађаји, оним свакодневним, најобичнијим језиком. Оно што сам језик чини још обичнијим јесте чињеница да је у питању језик тока свести. За разлику од последњег поглавља Џојсовог Уликса (монолог Моли Блум), где бујица мисли и емоција, као дезинхибиција госпође Моли, деконструише идеал Одисејеве Пенелопе, остављајући распарчану структуру химне женског писма, у роману Јутро и вече имамо химну рађања и умирања у једној реченици која из више различитих душа извире, као из рукаваца, док своје ушће налази у ослобађајућим тренуцима рађања и умирања главног лика – рибара Јоханеса.
Јоханесово рођење, праћено коментарима и прећутаним забринутостима његовог оца, савети бабице као духовног ослонца ове скромне свечаности и повремени јауци породиље стоје на једној страни. Насупрот ње је смрт – када Јоханес ка вечном смирају прилази збуњено, постепено се навикавајући на присуство свог покојног пријатеља, на кроз-смрт-оживљавајуће слике њихове младости: лов на крабе, сусрети са девојкама, шетње, разочарења и потискивања неких непријатности… све до упознавања са будућом женом, која, без обзира што је умрла пре њега, остаје његова пратиља и надаље.
Тај минули живот на острву Јоханесу враћа управо смрт, и то оним истим испрекиданим сликама, којима га је и отац дочекао при рођењу пре толико година. Говорио је, више пута, кроз грлени одјек који одзвања у души сина-покојника као и онда у плачу тек рођеног детета: „Зваће се Јоханес и биће рибар”. Овај преплетај првог и последњег, или речено језиком психологије – прве и последње сепарације, писац као да је препустио ветровима и таласима острва на коме се, ваљда, и живот и смрт јављају управо тако – као провала облака и таласање мора; истовремено и као обична, природна појава.
Јоханес пар пута признаје да је живот на острву био тежак, праћен тешким пословима, беспарицом, покушајима да децу уведе у исти тај живот. Живот који је био (и остао) испуњен тишином која тек понекад бива испрекидана плачем детета у колевци, као што је смрт пропраћена плачем ближњих на сахранама. Управо то детиње неартикулисано сведочење живота, јавља се код старог рибара Јоханеса и у оној секунди када му покојни пријатељ – док лове крабу – саопштава да га море неће, јер његова варалица не може да потоне довољно дубоко, и да море, ипак, није предвиђено за његову смрт. Јоханес, без обзира на то, и даље живи „као да је жив”, не схватајући зашто га његова најмлађа ћерка, Сигне, не види док пролази кроз њега. Па чак и онда, када види како његов зет долази колима испред његове куће, а убрзо за њим и доктор, одлази код свог пријатеља Питера, да га по (животном) договору ошиша, сведочећи, како је рекао Божидар Кнежевић, да је човекова свест, а не живот, далеко од смрти.
Овај преплетај рођење/смрт и смрт/рођење, исткан је од најчвршћих веза које су сачињене од искрене радости када се улови и за ручак припреми риба, или када својој деци дајемо имена наших блиских предака (јер овде је сваки, па и најдаљи предак – близак). Од оне реченице Јоханесовог оца: „Лепи дечко, лепи мој дечко”, па све до Сигниног питања када улази у његову собу: „Одговори ми, тата Јоханесе, зашто не одговараш, тата Јоханесе?”, имамо безброј преплетаја разиграних емоција које се, силом прилика и хабитуса већине ликова, мешају са камењем од којих је острво сачињено. Сама душа његових житеља круни се и пушта своје ситне каменчиће да се откотрљавају са ње као са голе планине, и опет – исто као и острвска планина – остаје да се уздиже изнад земље и да урања у њу.
Поигравајући се језиком и његовим социолингвистичким и метафизичким значењима, Јун Фосе заправо покушава да језик што мање користи, остављајући највећи део радње свог романа неизреченим, пуштајући да речи остају тек као недовољно поуздани путокази ка оној простоти паганске чистоте и среће. Штавише, могли бисмо додати да овде речи само потпомажу да се у тексту отвори и што више прошири пукотина, из које ће сам живот да нас, као ветар, наизменично греје и хлади. За разлику од свог старијег колеге, Жоза Сарамага, који у свом роману Смрт и њени хирови, смрт представља кроз лик лепе младе девојке, која „штрајкује”, која на неко време одбија да било коме закуца на врата и тиме изазива колапс у једном неименованом португалском селу, препуштајући људе агонији живота коме се не назире крај, Фосе смрт изводи на сцену заједно са рођењем, кроз управо-сам-умро тренутак, у коме душа по свом аутоматизму врши реминисценцију свог овостраног пута.
Јоханесов поглед са неба, гледајући своју Сигне, као и остале чланове своје фамилије, заједно са свештеником који служи опело, коначно нас враћа на поглед његовог оца – када га је гледао у колевци, док му је стара бабица Ана говорила: „И све је добро прошло”.
Посвећено Ирени Вељковић
Душан Стојменовић
Насловна фотографија: Artem Kniaz/Unsplash