„Je l’ mene ovde iko pitao šta bih ja?” – rečenica je koju izgovara glavna junakinja komada „Vesele žene vindzorske” Ana Pejdž (Jovana Đorić) dolazi, čini se, u ključnom trenutku. U trenutku u kome odbacuje društvene okvire i očekivanja, zajedno sa damskim šeširom koji krije njenu pravu ličnost, gušeći slobodu i prikrivajući njen identitet.
Ovaj pozorišni komad možemo i moramo tumačiti kao potrebu za sopstvom, potragu za identitetom i otpor prema onome što nam je nametnuto već samim rođenjem.
Rediteljka Sonja Petrović vešto se poigrava narativom u predstavi kruševačkog pozorišta, rađenoj u koprodukciji sa Gradskim pozorištem „Semberija”, koristeći kao predložak delo Vilijama Šekspira i njegov Vindzor, naizgled prostor sjaja i raskoši, u kome su snovi, želje i nade njegovih stanovnika potisnuti i zanemareni.
I upravo će jedan ser Džon Falstaf (Mihajlo Maksimović), vođen pohlepom, napisati dva gotovo identična pisma i poslati ih na dve različite adrese sa jednim ciljem: da se obogati. Ovaj naizgled ljubavni čin pokreće rasplet u čijem središtu se nalazi gospođa Pejdž, koju upečatljivo tumači Marija Gašić – bogata supruga koja, osim dvorskih tračeva, nema drugu zanimaciju jer, kako sama kaže, Vindzor je mesto gde su žene uvek kod kuće.
Gospođa Ford (Biljana Nikolić) je žena koja je zarad raskoši potisnula sopstvene želje, što se najbolje vidi u rečenici: „Nisam primala ljubavna pisma u praznično vreme svoje lepote, a sad primam.” U toj rečenici oslikana je sva njena tuga, produbljena nametnutim društvenim normama, kojih ona tek tada postaje svesna. Upravo će ona, u naizgled komičnoj situaciji, sakriti Falstafa u korpi za prljav veš, zapravo ogroman ružičasti kontejner, jer će njegov dolazak probuditi skrivene i godinama potisnute želje.
Žene iz Vindzora biće prinuđene da promene tok sudbine, ali ne jer tako žele, već zbog toga što ustaljene društvene norme i aristokratsko društvo ne dozvoljava skandal. Zato će odlučiti da se osvete vitezu, predstavniku vlastele koji se usudio da poremeti njihov mir i unese pometnju u njihove živote. Dok smišljaju osvetu, htele to ili ne, u svoje planove upliću i druge ljude, pre svega svoje muževe. Gospodina Pejdža (Nebojša Vranić), koga na prvi pogled ne dotiču tuđi životi sve dok njegov lični svet ostaje u okvirima unapred utvrđenih obrazaca, kao i gospodina Forda (Bojan Veljković), kome je porodično ime i status važniji od životne saputnice.
Nim (Ivan Blagojević) i Pistol (Stevan Zdravić) imaju svoje mesto u predstavi, iako se na prvi pogled čini da su tu kao sluge prosaca. Oni su ti koji sve vide i znaju, ali biraju da ne progovore i predstavljaju pandan Gospođi Žurki.
Nikako ne treba zanemariti lik naratorke, Gospođe Žurke (Ana Petrović), koja istovremeno igra i gostioničara, a čiji interes u kovanom novcu ili zlatu stoji na strani onog ko plati najviše. Upravo je ona zaslužna što je klupko u Vindzoru zamršeno, a sudbine isprepletane. Nameće se pitanje: da li je ona samo naratorka koja ima više uloga ili je oličenje društva koje nam nameće izbore po sopstvenom nahođenju, ili bar onome što se naziva ustaljenim normama.
Žene se u Šekspirovom komadu možda i ne pitaju o sopstvenoj sudbini, ali rediteljka ga smešta u feministički okvir i čini da one kroz predstavu spoznaju sopstvene želje i bude se. Zajedno sa njima budi se i publika. Kako minuti teku, a radnja dolazi do kulminacije, gledalac postaje svestan da se i u njemu samom odvija promena. Jer ako pažljivije pogledate ovaj komad, primetićete da ništa nije slučajno – ni glumačka postava, ni likovi, ni scenografija. Šekspirovo delo jeste poslužilo kao predložak, ali je zamisao rediteljke ono što ovom čitanju daje novi sloj.
Tri Anina prosca mogu se posmatrati i kroz simboliku broja tri, koja označava sklad, jer aristokratsko društvo to i zahteva. Međutim, ako posmatrate njihova imena, kostime i držanje, primetićete da svaki od njih ima sopstveni motiv. Od doktora Kajusa, kog igra Filip Milićević, a koji baš poput dve gospođe i sam nosi rukavice, ali ne kožne već gumene, što može poslužiti kao trag, a ne kao simbol; preko Mršavka (Nikole Rakića) i njegovog sluge Bezazlenka (Ivana Petrovića), do siromašnog, ali srčanog Fentona (Dušana Ranković) koji želi Aninu ruku. Pitanje je da li oni žele Anu ili samo bogatu naslednicu.
Izbor boja takođe nije slučajan, kao ni način prezentacije, jer likovi u ovoj predstavi najčešće komuniciraju kroz muziku. Istina se lakše prihvata ako se ne saspe u lice, već se dozira scena po scena, dok ne kulminira. A pre nego što se zavesa spusti i četiri „vesele žene vindzorske” otplešu poslednju scenu, ostaje pitanje: „Je l’ nas je iko pitao?”. Ako je odgovor negativan i predstava vas nije nasmejala, na dobrom ste putu, jer uloga Dana komedije jeste da izazove smeh i katarzu, ali se u tom slučaju zapitajte da li je uloga glumca da nas nasmeje ili podstakne na razmišljanje.
Mi, čini se, još nismo spremni da gorku istinu, koju kao i gospođa Pejdž smeštamo u neki kontejner, spoznamo, a zatim dozvolimo sebi da pronađemo to bolno mesto. Valjda o tome svedoči i ocena publike 3,54, jer „vrlo dobro” i dalje nije odlično. Na kraju, ružičasti kontejner i nije samo metafora, on je slika naše stvarnosti, pune truleži, koja se oseća, ali se mi pravimo da to ne osećamo dok smehom skrivamo gorčinu, iako odavno ništa nije smešno.
Piše: Jelena Jocić
Foto: Bez limita