Поводом Светског дана особа са инвалидитетом, када се највише пише и говори о овој теми и углавном само тада, ауторка Марија Лазаревић језиком позоришне уметности проговара о питањима која би морала бити део наше свакодневице. Бритко, на моменте врцаво, са горчином пажљиво дозираном тек толико да се не загрцнемо од смеха, она разбија предрасуде и пружа нам огледало у коме, на своју несрећу, видимо сопствени одраз и заблуде које нам обликују живот.
У драмском тексту, али и у животу, Марија указује на то да „жена може да се уда само ако нешто уме”, поигравајући се намерно наративом који друштво упорно намеће женама, као да је то једини важећи образац. Ако су то још и жене са инвалидитетом, онда се предрасуде мешају са саосећањем које нема везе са солидарношћу, већ са осећајем моћи – моћи да се одлучује, да се контролише, да се наметну границе другима.
Зато је представа „Жена може да се уда само ако зна да умеси питу”, за коју драмски текст потписује управо Марија Лазаревић, настала из потребе да се гласно проговори о темама о којима се најчешће ћути.
Ауторка истиче да је наишла на податак да жене са инвалидитетом у земљама Запада много лакше ступају у брачну заједницу него у Србији и да ју је управо то покренуло на акцију.
„Онда се запитате зашто је то тако и кренете да истражујете. Тада видите да су оне успешне у свим аспектима живота, сем у партнерским односима. Упркос томе што су биле вољене, љубав није пресудила, већ уверење да ипак имају неки ’недостатак’ и да нису довољно способне за брачну заједницу”, прича ауторка и додаје да „живимо сурову реалност коју чине предрасуде, страх од нечег што није клише и висок праг нетолеранције”.
Марија је ту да предрасуде изнесе на сцену, раскринкавајући их хумором, истином и бескомпромисним погледом који нас подсећа на то да сви имамо исте потребе, али неједнаке могућности.
„Нама неке улоге јесу додељене рођењем, али је до нас самих како ћемо себе обликовати током живота, а онда и друштво. А у данашње време, по мени, у друштву нема места за предрасуде. Зато их ја рушим на мој начин – управо овако, попут ове представе, после које ставите прст на чело и размислите о себи и људима око себе”, каже саговорница.
Зато се и у овој представи провлачи став који друштво упорно намеће – жена може да се уда само ако зна да умеси питу.
Жене са инвалидитетом, додаје она, често стичу много више знања и вештина од других жена јер желе да се докажу и покажу да су равноправне. „Ево, дајте мени још десет здравих прстију и направићу вам какву год питу желите – са сиром, месом, јабуком, бундевом, пица-надевом, са суканим, готовим или развлаченим корама. Желите још да набрајам?”
Марија уме и да меси пите и да кроз своја дела укаже на друштвену неправду, али овде ипак није реч о питама.
Представа је изведена 4. децембра на Камерној сцени Културног центра у Лесковцу, а улоге су тумачили Уна Митровић, Никола Шћепановић, Немања Станковић, Марко Жунић и Ненад Трајковић. Док је за режију био задужен Дарко Злопорубовић.
Јелена Јоцић
Фото: Приватна архива