Veliki Oskar Vajld govorio je da je pozorište od svih umetničkih formi najveće, da je pozorište najneodložniji način na koji ljudsko biće može da podeli sa drugim osećaj kako je to biti ljudsko biće. Duodrama „Nobelovac i ja”, koju već nekoliko godina izvode najvoljenija srpska i jugoslovenska glumica Jelisaveta Seka Sablić i Bane Vidaković, odlično potvrđuje reči američkog pisca. Pomenuto pozorišno delo, koje govori o ljubavi u poznim godinama, napisao je M. Fineman, a režiju potpisuje Stefan Sablić. Tokom gostovanja u Svilajncu imali smo izuzetnu čast da za „Bez limita” razgovaramo sa proslavljenom srpskom glumicom kako o ovom pozorišnom delu tako i o drugim projektima, suštini glume i glumačkog života, ali i o velikom jubileju Filmskih susreta u Nišu.
„Nobelovac i ja” kao kontrolisani bulevar
Komedija „Nobelovac i ja” do sada je izvedena ne samo u pozorištima Srbije već i sveta, a publika u punoj sali u Svilajncu ju je prihvatila na svoj način, koliko Vama ova predstava znači?
Nadamo se da smo uspeli da prenesemo poruku – predstava je delikatna, pa čak i sofisticirana. Publika je polako shvatala o čemu se radi – da je to i komedija, i životna istina i pomalo luda priča. U njoj je sve jasno označeno – i muški i ženski rod. Osetili smo da nam publika daje povratnu informaciju iz gledališta, i zbog toga smo i Bane i ja jako zadovoljni.
Da li nam nedostaju komedije ovakvog žanra na pozorišnoj sceni?
Naravno da nedostaju. Ovo je kvalitetna komedija, „dobar bulevar”, kako ja to volim da kažem. Iako je reč o stranom piscu, tekst je toliko precizan i hrabar. Nema mnogo tekstova za moje godine. Bane je mlađi, ali nekako izgledamo kao par – nadam se da tako delujemo i na sceni. Ovo je priča o starijim ljudima sa aktivnim životima. Neočekivano iskrena i životna.
Pozorišni žar rasplamsava vatru koja se ne gasi
Šta Vama znači pozorište danas?
Pozorište mi znači sve. Možda zvuči smešno, ali i posle toliko godina, još uvek uživam u svemu tome. Igram i dalje u Jugoslovenskom dramskom, u Ateljeu 212, ali više ne uzimam nove uloge. Ipak, ovoj predstavi se uvek radujem. Pozorište je kao neka zaraza. Započela sam da glumim u detinjstvu, još od osnovne škole, i ta ljubav nije prestala do danas.
Da li je žar isti kao na početku karijere?
Jeste. Čak mislim da je sada još veći. Danas više uživam jer sam sigurnija u sebe i svoj zanat. Ranije su tu bile trema i nesigurnost, ali sve to prođe – ostaje samo strast prema sceni – ovladavanje zanatom.
Koliko je za glumca važna priprema za svaku ulogu, za svaki izlazak na scenu, uopšte za glumački poziv?
Najvažnija! Bez zanata nema ništa. Svaka nova predstava me ponovo pokrene – mozak odmah počne da radi, pitam se: „Kako bih ja ovo igrala? Šta znači ovaj tekst?” To moraš da znaš da bi ostao u igri. Danas mlade glumce previše angažuju na filmu i televiziji, a zanat se uči samo na daskama. Mi smo u pozorištu imali jednog obućara koji je sa 100 godina pravio i popravljao cipele, tako i glumac mora da savlada glumačku veštinu. Zanat je prvo talenat, a onda veliki rad.
Dobra vremena rađaju dobre projekte
Uloga Kristine koju ste odigrali u filmu „Maratonci trče počasni krug” obeležila je jedno vreme, ali i Vašu karijeru. Kako se sećate tog filma i kako vidite njegov značaj posle toliko godina?
To je divan film, to su bili vrhunski glumci, vrhunski scenario, to su bila vremena kada se vodilo računa da u jednom projektu svi budu na istom nivou. Svi su osetili kada je dobar projekat, niko ništa tada nije odbijao – malu, veliku ulogu i tako dalje. Na primer, Šijan je uzeo najvećeg hrvatskog glumca Izeta Hajderhodžića, koji je igrao veličanstvene uloge u filmu „Skup”, zatim „Dundo Maroje”, on ga je uzeo da ga bacaju u bunar, ako se sećate.
Mnoge su serije obeležile Vaš rad, a nekako posebno se izdvaja sitkom „Ljubav, navika, panika”, gde ste odigrali ulogu Vere.
To vreme izbacuje, dobro, vremena izbacuju dobre projekte. Tu nije moglo ništa da se podrazumeva i prođe tek onako, o svemu se vodilo računa, od kostimografa do scenografije, i to nije ni skupo, ne radi se o novcu uopšte, nego o profesionalizmu. Kvalitet se tada podrazumevao, danas to više nije tako često.
Festival u Nišu je održala publika
Ove godine biće obeleženo šest decenija Filmskih susreta u Nišu, koliko Vama znači ovaj festival i kako ga se sećate?
Nisam često bila prisutna na Filmskom festivalu u Nišu, jer nisam mnogo ni igrala na filmu, iako, kada se pogleda, ima tu veliki broj naslova, više sam igrala na televiziji. RTS je tada radio drame ponedeljkom i četvrtkom i ja sam igrala u mnogima. Na ovom festivalu sam dobila Nagradu „Pavle Vujisić”; prilikom uručenja zahvalila sam se publici, jer je ona održala ovaj festival i u najtežim krizama koje je festival imao. Izvinila sam se tada publici jer ovu nagradu treba da dobiju filmski glumci, ali nema više takvih filmskih glumaca kao što su bili Gaga, Milena, Bata, Smoki. Ipak publika je održala taj festival i verujem da će zahvaljujući njoj da traje još mnogo godina.
Koliko je za Vas važno da pored sebe u kadru ili na sceni u pozorištu imate kvalitetnog glumca?
Uvek sam volela dobre glumce. Ako neko loše igra, teško mi je da ga volim i privatno, šalim se. Najlakše je igrati sa kvalitetnim kolegama. Nekada se vodilo računa da svi u ansamblu budu kompatibilni. Danas to više nije slučaj.
Iako je već neko vreme u penziji, glumica nastavlja aktivno da igra kako na „daskama koje život znače” tako i na filmu. Pre nekoliko dana vratila se sa snimanja novog filma u Hrvatskoj – „Svadba”, koji govori o srpsko-hrvatskom braku. U filmu ćemo je gledati sa Dragonom Bjelogrlićem i Vesnom Trivalić.
„Biće lepo”, kaže Seka za kraj našeg razgovora.
Razgovarao: Marko Mirković
Foto: Centar za kuluru Svilajnac