ПОСТОЈАНОСТ Као усољена џигерица Гибам се под лампом, Плодом кухињиног дрвета. Лимун сијалице рађа шкиљаво. И ситно. Стиди се у прехладној туђини. Кркљам кад из пилета ме ваде. Цепам се из лежишта. (А невероватна је џигерица, Бар код људи. Повредиш и оставиш трећину. Избаци остатак Милосрдни касапин. Самостално опет ти израсте. Пића пролазе кроз њу. Тровања и тамно пиво. Погурена је чистачица У порти.) Не воле је само деца. Кад се пржи. (То је већ животињска.) Необично мирише. Како само благи, Лица с омота за чоколаду, Умеју да буду Кад одбијају да кажу – смрад. Као усољена џигерица Клизим кад по чинији ме лове И због модрог меса Ја процветам. Поносна сам. И заборављам на чупање. Ружу ухвате за чашку – Можда вино је унутра – И латице повуку навише, По којима ће љубавници Боси ходати. Остаје на стабљикама Лажно маслинасто сунце. Јастучић из кутије за накит. И смешка се због кривње. Плаче изнад њега девојка. Украше јој прстен. Исте ноћи посетио ју је лопов И бесребреници из житија. Ја сам џигерица што се опире Док је чупају из младе коке. Све су изнутрице вађене пре мене. И од хладне воде хладно јој је тело. Мртва је. Дан за клање празнично се слави. Капије и врата широм се отварају. Долазе на испомоћ и прати их прашина. У кориту је кожи Убрзано старење. Смежура се и избледи. Прелазна је болест моја. Болест безуснога пољупца. Срцаста се киданих телашца Нису опирала хватањем за биљку. Пустише се. Као ето. Пустише се. Као узми. Пустише се. Као хвала. И задовољно смешкање продаваца. Због њих, За поступке голубије Држаћу се туморно. Чупаће ме злоћудништво Крвним стезањем халапљивих. Црвено са шаке скида се. Заборављен је разговор у мозгу. Ручице умивају. Посипају језици бокала. Беба сам што чисте ме под чесмом. Купају ме. Запрежу ме. Нећу да им гугучем. Бићу данас ручак. И мрштиће се кад ме виде. Знају деца. Непране су руке. Знају. Нисмо ми за јело, Нити јелени за лов.
ЦВЕТ Семе је маслачка Ухватила паучина. Пленски предала се пуфна. Природа се саплиће О природу. И смета јој. Не би волела да гледа Како себи једе шуме, Као кисели карфиол. Крошњицу По крошњу. У зрну сочива се свемир распадне. Под зубом. Чесница се скрши његова На нагли знак домаћински. Како до решења? Завући се у воде прилагодљивост. На дно са разваљеним шкољкама. Али не гледати у жутооке. Плаче паук дрхтавицом нити. Не дотичите, Канџе видре, Њено меко ткиво. Моли вас. Земља чека оплођење. Спреченост га одгађа. На трави испред Напуштене куће, Где је дошао да липса Пас, Годину ће бити Касније Прекасно и празно Покрај њушке суве. Задигнути рукав тла. Стабљика се неће Трести. Удисаће само мраве. Несвесно их звати Да покраду га пре црва. И у последњему часу Остаће без лепе утехе.
ДРАГОСЛАВ Потопљеност. Секира у води стоји, Као пете, Да се раскисне. Цепао јој дрва. Трупци су распоређени. Улази у собу, Деда, Да је љуби. Воли децу немушку. Покуњен је. Смета ли? Купао се. Коврџав је. Трша. На надланици Још од војске Невешт цртеж детелине. Негде испод палца. Одбија да буде покошена Уобичајеним луцеркиним Жртвама. Далеко је од смрвљености. И од крављих уста. Исцепане спрженице, Увеле, Бацају се грубље Него храст. На поље. И за њих се покров не прави. Боји се та мрља Силовања живих. Задихан је деда. Жега. Ниси морао да радиш. Заборавио ситан додир. И њу је он Развалио. Како старац, А да лепо мирише?
* Сломе ли ме погледи, Тад пипам и тад кажем: Ничега нема; Трза се лопов помаме На прсима ратника. Ничега нема; Заглушују ми стопе смех. Ничега нема; И мека ложница се стврдне. Ничега нема, А ја осећам у себи Све.
УКОПАНОСТ Моја бака ложи шпорет Страницама правних расправа, Штампаних у Службеноме листу. Дошла је до стоте, Па јој буковина следи. Моја бака сломила је раме Идући у слатку кућу. Као пешкир који суши се На хладном, Не можеш да оцениш је: Мокро или залеђено, Ко ће знати додиром? Као пешкир који суши се На хладном, Укочена с гипсом седи И уплатнице пише Само левом руком. А мајци мојој су од талка Испуцале обе шаке. Није смела те пешкире Повређеној ставити Да се оцеде на врху шпорета, Како беспомоћној ноћу, Пошто чврсто спава, На загрејаност плочну Не би неки пао, Букнувиши док све не похвата. Мајки мојој су од талка Испуцале обе шаке У радовима болничким, Али њима сад припомаже, Кад се врати, уморна, Оданде, Да се нешто припреми И рашчисти, Те да прелепе се Стезници за баку, Коју испод сломљености, Као сваког, Сврби. Ја примећујем их обе, Само што им цепам део, Налик оном кад за струју Цепамо рачуне, Битно да би остало За нас, Ја примећујем им део, Онај што му треба подршка. И увек останем на томе. Мајки, мајци мојој – Не знам шта јој је И шта ми је И тешко је препознајем – Не остаје се тамо Шегртски, А из баке, коју Слатке куће Не пуштају да их Посети, Стално избија да Млада ју је, Са деветнаест, родила, Па да ова нега Заслужена је захвалност. И о својој Наставници музичког, Којој боловање беше Чешће Него наши часови, Јер не може да има Децу, Писао сам једном следеће: „Колико треба Да се испусти Из безбебичне, Женске небезбедности Нека новост Замењеног рађања? Нешто што ће бити Боље. Мало узвришталог, Искрености, Мало помирнице Огољавања. Да се покаже низ Груди, Где јој зденац одрачали Кључа. Где је претерало Њено пуцање. Где се јајне барке Просипају попут Печених И просипају попут Ољуштених паприка. Низ груди да се њене Покаже. Позорницо расецкане Материце, Зашто ме усисаваш? Ненасилно твоје Насиље Вуче у првобитну Удобност. Мене, брадатога, Вуче Тамо где сам некад био. И где додатно ћу Бости Длачицама небријаним Ја. Расецкана материце, Зашто ме издржаваш? Отежана Никаквом трудноћом, Месо дрљано је Она. Напуштено бојиште. У црно млеко Топљене пахуљице. Комадићи мрсне туне, Стешњени. Комадићи мрсне туне, Пљуском бачени На тањир. Прасад се бодљикава Костреши под пупком. Дражи. Ставила ме тамо, Ставила ме, Избушени столњак, Упаљачем прегорен, Да, она, Ставила ме Да се стидим, Умотан и чахураст. Опну њену Додиривао сам Прстима. После згњечености Беше тврђа. Миловао сам, А дрхтала је. Пространа је била Као напуњена Учионица. Расцепкана материце, Зашто ли ме трпиш? Бејах чедан, Вративши се. Не у прошлост. У будућност. Ипак потоњу Удобност. Неспособан био сам За зло. Она ме је опет Донела на свет.ˮ
* Неколико строшених И смршалих сапуна Стоји заједно У кутијици плавој. Могу да их спојим, Али нови отварам. Афту ми на страни Језика Расеца и гребе Зуба велика оштрина: Никако да прописно Зарасте. Тако баку, мајчицу И наставницу ону болну Помагањем бих могао Да спојим, Што се, наравно, Не дешава. Тако, као афта, Незатворено ми је Обично посматрање. . Бабел као баборак Лепршави, То, мој Ароне, Неодлучност моја је Да притекнем, Опрости.
Петар Јевтић
*
АРХИПРИПОВЕСТ, НА МЕЂИ
(Једно читање искоса)
Иако поговор започињемо једним општепознатим и општеприхваћеним префиксом архи-, њиме нипошто не алудирамо на оно што ће вам/нам, верујемо, прво пасти на ум; напротив, њиме желимо указати на нешто што му, можда, испрва није својствено: та дубина – било да је реч о прапочетку, или новом рађању и рођењу, јесте тле на којем се граде и раз-грађују (тачније, деконструишу) песме Петра Јевтића у збирци Устаће у трећи дан. На путу узрастања ка песми, осети и спознаје лирског субјекта ове збирке, парадоксално-перманентно обогаћиване (о)сиромашеном садашњицом, увек остају на међи – прошлог и садашњег/древног и савременог, материјалног и духовног, плотске жеље и метафизичке вере; иако ово последње можда није дихотомија у правом значењу те речи, оно је обележје човека, и самог, увек, на међи доживљавања догађаја и догађаја доживљавања; јер све(т) се гради разграђивањем себе, двосмерно: поринућем и узлетом. Између поринућа и узлета – речима лирског субјекта збирке, као „Међу устима и залогајем / Превелик је размак / Мали / Бесконачанˮ (песма „Унукˮ); међутим, он је богат усецањима времена и простора; може се рећи и комплексно-палимпсестно је укрштен. Стога се о таквом силаску човека кроз себе до (п)останка, „степеништемˮ којим расту „послушањаˮ („Унукˮ), може само лирски приповедати. Отуда је и сама збирка задобила форму песме на међи, поеме, карактеристичне управо по приповести приказаној доживљајем, без лишавања баладично-драмског елемента, а без трагичног краја јер и након последње песме збирке, пут се наставља у светлости. Ако бисмо желели да одмотамо палимпсесте ове збирке песама, односно поеме, то би требало чинити сваким елементом/у сваком елементу њене структуре: то је приповест о љиљану и смокви, али не без неопалиме купине; о јабуци и змији, али не без Лилит; о Магдалени, али не без Марије, Теодоре, Ане, Анђелије, Светлане, Драгане, Зорице; о прошлости, али не без уплива садашњег које добује „грбавимˮ ударцима са цркве у Н. Ово је прича о људима у човеку; о наносима које носимо, проносимо и разносимо собом, али и о праху у који се претварамо како бисмо поново васкрсли. Управо због таквих слојева у свој слојевитости, ову збирку песама (поему) треба читати редом; тачније, у њу треба силазити степеницама „Унукаˮ, „Постојаностиˮ, „Цветаˮ, „Вечериˮ, „Подршкеˮ; звуцима „Просопикотитеˮ, солунском корачницом „Соколараˮ, пркосним крицима „Драганеˮ… Наведени „степенициˮ силаска ка архи-себи, преко крви, анимуса/аниме, Завета и завета, до Постања, и даље, до Праска, јесте пут перманентног обнављања себе-у-животу и живота-у-себи. Стога је ова „поема на међиˮ слава животу на његовом исходишту – изворишту и ушћу из којег, опет, незауставно отиче. И када се силази блатом и мраком давања, лирски субјект (нико други до човек сам, непатворен), успиње се светлошћу раздавања, магдаленски (као у песми „Рођациˮ). И ћути се „језгровитоˮ („Просопикотитаˮ), јер управо тако, у одсуству гласа, човек зајечи својим прецима и унуцима, хорски, али нипошто једногласно. Да је сваки елемент приповести, односно повести Јевтићевог лирског субјекта, опалесцентан, потврђује нам се на сваком кораку (не чак ни степенику); тако стих „Све се дивно / Порађа у пећиниˮ читаоца води од јасне алузије на новозаветну библијску причу до нејасних дубина фројдовски-индивидуалног, и још даље, јунговски-колективног несвесног. Пећина у којој се лирски субјект овог дела перманентно наново рађа јесте умсвета-приче, чија се догађајност растеже од садашњости ка неназирној прошлости, а која је и сама пловидба матицом. И сам нагон као архи-водиља од сазнања ка спознању јесте „лапонски – лаконски – ђаконскиˮ („Посетаˮ). Слојевитост збирке уочава се и на формалном плану. У микросвету ове поеме, њен стих узраста у библијско, али и петровићевско откровење – у својеврсну нађену реч, семантички најпунију, а изразом најјезгровитију. У књижевности, нарочито поезији, ретки су примери овако успешно употребљеног оксиморона на формалном плану дела. На плану композиције укупног песничког дела Петра Јевтића, збирка песама Устаће у трећи дан може се сагледати као прво митарство душе лирског субјекта, која се овде успиње двосмерно – поринућем и узлетом, који су, опет, неусиљени и лишени артифицијелности и патоса, већ предочени аристотеловски – вероватноћом као јединим иманентним принципом. Путовањем садржином збирке, редом без прескока јер „После бежања од исповести / На човеку открије се / Буђˮ („Унукˮ), стижемо до помиловања које лирски субјект поеме иште Десанкином душом, дишући земљу као прах, мирис, и куцајући њеним билом до апсолута живота, увек „подгрејаногˮ песмом. Сливени у један архетип, јин и јанг, душе жене у овој поеми разливају се до првог плача и набораних сухих руку; повијају се од пелена до земље и пате од стезања до предаје. „Мушкаˮ промисао овог архетипа потреса без умиривања, сеје без проклијавања; „дажди травомˮ и „лажно радујеˮ („Вечеˮ). Уоброчене инстинктима, саме душе проклијавају кроз пукотине глине у ново сутра, и измењено јуче. И, заиста, погледом лирског субјекта из последњих песама, од „Господараˮ кроз „Молитвуˮ, унатраг, обзнањују се „Незваницеˮ – „смешеће поганштинеˮ душе као неизоставни састојци њене чистоте; као елементарна честица Једног. У том Једном (лепом/добром/истинитом), нипошто се не плива по површини – поручује нам ова поема. Овим и наслов збирке, испрва сакралног карактера, постаје универзалнији, профани, али не лишен библијске симболике; као што је ова мисао састојак свих јеванђења, тако је и мисао лирског субјекта која, у случају ове поеме, израста из постељице и сеже до пшенице проклијале из хумке, постала честица-водиља, честица-пркос… „свитац мојˮ („Молитваˮ).
Други циклус, Писмописања, означен је као превазилажење међуграда; удружен са Лалићевим стиховима као мотом, додатно шири семантику међупростора ка свевремену, чије капије отвара (парафразирамо) једини пут, што води кроз расцветане маслине… Иако на плану стваралачког процеса овај циклус јесте израњање ка аутору савременом времену, ни он није лишен дубље пловидбе, сугерисане насловом саме збирке, Сричи силазећи успон. Упркос назначеним алузијама на Хиландар, и даље – на камен-темељ вере, наде и љубави, тумачење овог циклуса почећемо с краја, из хронотопа шаторишта које опет можемо разумети као метонимију свевремена у којем је и лирски субјект збирке један растегљиви простор који упија и зрачи уметност, хришћанство, паганство, историју и мит, а који опет бива обележен делфијским пророчким заносом којим јасније и блиско види метежне, далеке битке. Укупно, глас лирског субјекта је одјек свих наноса писмописања које је увек својеврсна, комплексна (и чулно-синкретична) интеракција адресанта, адресата, поруке и њених кодова, читања и отчитавања, али нипошто заборављања. Такав глас је једини истински комуникант стихова другог циклуса ове збирке. Његов реципијент је чуло срца. Шаториште је лишено зидова који, према коду Лалићеве песме, прећуткују и руше се. Оно је несвакидашње одшкринуће, темељено наносима промишљања и резултатима у осетима, без рачунице, и са умножавањем као једином природном алгебром. Прва песма овог циклуса је транспозиција из пређашње осећајности Устајања у трећи дан у садашњу (и перманентну) рефлексивност; модус те транспозиције јесте – звук: „Ако уху примакнеш, / Као старци / Левкове за слух […] Ружу једну баштенску […] Ући ће у тебе […] Премештаће те сигурно. У шта?ˮ („Тајнаˮ). Поринуће у се израња питањем онтолошког карактера и светом који бивствује у звуку. Подешавајући (алузија на наслов првог потциклуса) звук на тишину прапочетка, лирски субјект (по)рађа свето тројство осећања – љубав, издају и опрост, изнова зидајући тиме потресени пилон (кулу и темељ, куполу и мост). Песма „Пријатељиˮ звучи управо тишином промишљања, из такве грађевине која је и сама једна од конкретизација насловне метафоре Сричи силазећи успон. Хронотопичност заиста може бити тема једног опсежнијег огледа о овој збирци песама. По законима нужности и вероватности, сваки осет, узлет, кружење, нагло приземљење, утемељење лирског субјекта другог циклуса, одвија се у опростореном времену читања (књиге), живота (хумки), (про)тицања (улици), док се и сам лирски субјект може назвати поднебљем („Из сусрета изосталогˮ) које се мења „географскиˮ, законима ветра и мора, потресима, вулканима и добима; пошумљава се прохујалим, и огољава садашњим. Један од круцијалних хронотопа збирке, узлет, такође је сачињен из палимпсеста значења; њему су иманентни узмицање, клизање и спотицање, премрежавање и умошћавање; нипошто праволинијски, али увек узводно, завеслајима питања: „Питања су кука / Којом хватам се / За друге градове. / А можда их / И померам, / Ко дечачић када / Гура зид / И осећа му узмицањеˮ („Хладноћаˮ). Иако је збирка крцата свеколиким интертекстуалним релацијама са темељима културе – сумерско-вавилонском књижевношћу, библијском, светоотачком, митолошком словенском, њена важна карактеристика је градња једног универзалног, не-словенског (у значењу огољеног и ситог) света свију. Примера ради, песма „Незваницеˮ, иако у равни рефлексије одражава унутрашње сукобе и можда егоцентрична решења, на ширем плану обликује екуменистички, зближени свет, па макар и негативним хтењима зашивен. Испод ових, разгрљених ткива збирке налази се њено месо – епистоле темељима света у обличјима хлеба-тела као огртача огољене душе у метаморфозама жене и мушкарца, ка Једном. Овде нарочиту пажњу привлачи мотив изгужваног тела („Свуда идем / Изгужван. […] Увек ходам / Изгужван.ˮ, у песми „Узето из плитицеˮ), које симболизује путеве утиснуте путником-срицатељем успона, силазећи(м). И важно је истаћи да тај путник није ни митски сизифовски, нити патник као универзални симбол човечанског. Он собом вуче – питања; њима се усмерава, у исти мах усмеравајући те знаке као сигнале светионика што светли са дна потопљене Атлантиде. Између светла и таме, лирски субјект бира путовање звуком, шва („Колебањеˮ). Тај самогласнички звук амбигвитетне позиције (ни тамо, ни овде) такође је једна од метафора пута силазећег успона; а сам пут је, такође, и тамо (у дубинама унутрашњег мора) и овде, у свакодневици. Питања на која нас подстичу ове песме, нарочито епистоле и „Колебањеˮ јесу: да ли ми будимо јаву, или она буди нас? Или је, пак, све „Међупрожимање тројичности. / Јако.ˮ („Колебањеˮ)? Сричући силазећи успон, и сами постајемо „књига утисакаˮ, „рукописˮ („Бодрењеˮ) отискивања, без данге. Када откријемо колико „Иних / Подрумаˮ („Кајањеˮ) у нама о(п)стаје ненапуњено вином, наздравимо у весељу, „неверицомˮ; „Једни другима смо опет / Познати.ˮ („Слављеˮ).
Мирјана Бојанић Ћирковић
Биографија аутора:
Петар Јевтић живи и ради у Нишу.
Насловна фотографија: Emeric Deroubaix; Unsplash