„Што је љиљан међу трњем, то јe драга моја међу дјевојкама” (Песма над песмама 2: 2). Било ми је – вели – око тридесет година када сам је видео, када сам послан да будем њен анђео смрти. Испрва се нисам усуђивао да јој се приближим. Седела је непомично на белој клупи од кованог гвожђа, која се…
Категорија: AUTORI
Budi sa moje lijeve strane (Ana Janković)
Pesme iz zbrike „Tiha svilenost”; Cetinje: Ouroboros, 2021; USPAVANKA B[L]UDNIH Orijent ne umije da se veseli slatkoj anarhiji tijela – zato što je prevazišao tijelo. Aleksandrijski kvartet [Justina] Lezimo gdje smo se zatekli večeras, pod zvijezdama, na kamenu, na snijegu, sva je vasiona svila i tišina. Grlimo se satima i liječimo od samoće. …
Nešto neotkriveno (Marina Adamović)
kakva toplota – list lokvanja hladi tišina mulja * mrak je na putu neosvetljen mladi travnjak – draga si munjo * koliko zvezda beskonačno daleko – sjaj na kamičku * sunce i oblak – vezani kao čovek za svoju senku * prolećni lahor ptice sa jednog bora već su na drugom * nema samoće – uvek…
СМРТ МАДАМ ДУПИН (Катарина Сарић)
Песме из збирке Смрт Мадам Дупин; Поетикум, 2021 ИЗВОД ИЗ МАТИЧНЕ КЊИГЕ РОЂЕНИХ илити УМРЛИХ Родила сам се под црвеном звијездом а расла загледана у ону Микину плаву Није требало да их ловим страсно /звијезде/ већ да гледам преда се Нисам тада знала да сама ћу себи постати највећинепријатељ беспортфељ ока згасла Заточеница у бијелим кочијама што преко поља језде да ће се кола свака на мени сломити и свака ме рђа нагристи Требало је да изучим дипломатију набубам неку тактику набацим блазиран кез дисјункције ексклузив /или да се макар завучем у мишју рупу/ док све ово прође глас се кича и затроване крви стиша па да с безбједне удаљености исцртавам маршруту пута у кокошијим костима у грашкама на чија истурена мјеста још само моја тврдоглава природајуриша Требало је да изучим географију или барем стране свијета да одаберем /злу не требало/: или – или били – не били јадни гладни парадни па коме би шта запало …
ЧОВЕК У БЕРЛИНУ, ЧОВЕК ИЗ БЕРЛИНА (Мирјана Бојанић Ћирковић)
(Слободан Владушић, Омама, Београд: Лагуна, 2021) Чак и приступ роману Омама мимо читаоцима познатих оквира (ауторове књижевноуметничке и књижевнотеоријске прозе, те научног рада) природно (а наслову прирођено) иницијално подстиче на разматрања савремене књижевнотеоријске концептуализације простора: ово није роман простора по речничкој дефиницији, као што није ни класичан историјски роман или пак историјски трилер као експлицитна жанровска одредница у разговорима вођеним…
Соко (Страхиња Црнић Трандафиловић)
Соколе сиви ти бесна птицо Што у свакој гори полећеш и Што се свакој златокрили надаш Плашиш ли се то за себе сада Ил’ си већ пожелео друга Господару! Дај ми да гракнем и гори писнем: Нисам ја крила своја подвио Од страха мили мој господару Нити сам их подвио за друга Већ…
Мартириј (1. глава)
„Ово је заповијест Моја: да љубите једни друге као што Ја вас љубим. Од ове љубави нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје” (Јеванђеље по Јовану 15: 12–13). Некада праве приче почињу тек када онај ко их прича изненада заћути… кад занеми, или му глас утихне, савладан успоменама. Један је човек дошао…
Гушење смогом и гневом (Иван Петровић)
Пролеће је стигло Време је да ишчупаш мождину из кичме и бациш је у поље да је прогута трава. Посади своје очи у ласте да ти никне поглед у свет. Стави мозак у вазу, нек ти соба мирише на зумбул. Предај лобању пчелама, нек у њој створе кошницу. Проспи своју крв у реке да…
Храброст на реверу (Невена Милосављевић)
Сунчани сан Мој сан се пробудио хода к мени окупан сунцем и просипа ми одлуке по плочнику Мој сан дечијег лица, с пар бора мрштилица и неколико седих у класју Кад си се усудила да се вазнесеш у грудобољу – ово нису времена боемских болести умиру људи, али још нико умро није од немира од онда кад су се душевне боли именовале психологијом Није то исти љесак, стварност је суштаствена разбокорена и чулна, као Примавера радије бих у снове, храброст је неизлечива мана а ја је носим на реверу као извезени божур О, класје моје, међу увојцима хиљаде макова трну ми пред очима твоја сенка ми засипа свод И сад си сунце које хода к мени окупано сном ‒ а ја као Прометеј прикован за Кавказ који не жели да га ослободи нико од сунчаног сна Поезија у твојим очима Поезија у твојим очима, замрла реч. Одупирем се дуго том признању, нема ничег испод пене, то пенуша празнина и порицање. Поезија у твојим очима, гипко лелуја. Ја доцртавам стварност тренуцима, измаштам додир иза паравана, погрешно тумачим знакове, којих нема на путу. Поезија у твојим очима, што забуном исушује море, што песника води у лудост, што шкољке води у смрт. Ноћас сам Јуда својих жеља. Ноћас се одричем… песме!…
Šapati kriju spoznaju (Nina Milenković)
O nama O nama neće snimiti film niti ćemo dobiti koji red u pesmi Valjarevića neće se ulica nazvati po našim revolucijama koje smo smišljali u noći niti će slaviti dan kada smo se nečujno jedan drugome obećali neće pamtiti naša imena niti će naš lik ostati u kamenu po nama neće pisati memoare i putopise nećemo biti kao daleki predeli priče koje se pričaju uz vatru neće…