Koliko sam dugo budna? Vreme predstavlja samo pojam. Ne, ja ne smem da zaspim, progutaće me ambis koji me je gutao iznova svake noći. To je crna rupa kojoj se dno ne nazire, večno propadanje i dekadencija sopstvenog uma. Tamo, izvan granica prostora, žive oni: ljudi izobličenih, spaljenih lica. Međutim, ne žalim jer sam njihova…
Категорија: AUTORI
Немири смирења (Стефан Лазаревић)
Опет бих да песму ставим у ноћ. Далеку ледину неку, Над којом се надвило јато звезда скитница. Прогања ме замиљена глава крхог белутка, Расута ветровима псећих жеља у сузно око уплашеног џина закрвавело под покојним блеском тишине што надолази. Писао бих о несачуваној белој брези и шкрипи ковечега тајнама запечаћеним. О походима шаптача зашивених усана,…
Bojom progovaram (Jovana Denčić)
„Otkrila sam da bojama i oblicima mogu reći ono što nisam mogla na drugi način.“(Džordžija O’Kif)
Postelja krvavih pupoljaka (Ana Ubavić)
Na zamrznutim očima titrao je odsjaj meseca. Kad god bih se zagledala u njih, videla bih svet kako se preslikava, nalik na indigo. Sve je u tim očima živelo. „Zagrli me”, šapnula sam. Obujmio mi je rukama ramena i zagnjurio mi lice u prevoj vrata. Nije mogao da me vidi, ali sam po dodiru njegovih…
„Ја сам се у Србији родио…” (Јелена Стошић)
Тршић, 2021 Фотографије: Јелена Стошић Фотографије Тршића настале су у оквиру Школе историје српског језика. Полазница школе била је и Наталија Ристић, лектор нашег часописа и студенткиња четврте године Основних академских студија србистике. Више о самој школи прочитајте на Филоблогу: https://blog.filfak.ni.ac.rs/teme/jezici-lingvistika/item/401-skola-istorije-srpskog-jezika-u-trsicu-dunja-sokolovic-natalija-ristic-i-nikola-miljkovic
Док се коло врти (Наталија Раковић)
Сабласти нутрине Непрестано, безнадежно, док коло се врти Непрекидно стрепим од тренутка смрти Привиђења гробова и натписа, слика Пребледела тела укоченог лика: „У први трен мирна на столици седи Кад њен ваздух мучно поче да се леди Наједном све зашкрипа и запени под Згранута, грозничаво гребе своје тло.” Непрестано, безнадежно, сваке ноћи дрхтим Та проклета опсесија о тренутку смрти Непрекидно, безнадежно, сам ме…
Дневник Мери Ендруз и неколико откуцаја њеног срца (Никола Ђорђевић)
Четвртак, 3. август 1854. године. „Морска Девица” секла је површину непрегледног океана остављајући иза себе само реп узбуркане воде и покоје одбачено буре са брода које је остајало да плута не знајући колико је мало у погледу на океан око себе. Чудно је било писати дневник. Да ли је ово био добар и ваљан почетак…
Čekanje Lune (Aleksa Kostadinović)
Čekam te noćas, jer nekako slutim,Da skrivaš se negde iza planina,Da javićeš se među zvezdama žutimI vinuti do onih starih visina. Čekam te noćas pod vedrim nebom,Da obasjaš mi put skriven u tami,Da pospeš me svojim čarobnim srebrom,Kad ostanemo pod zvezdama ponovo sami. Čekam te noćas skriven u seni,Da udeliš mi dašak svoje prašine.A kad je…
„Sve ostale zemlje su predgrađe Pariza” (Anđelija Arbutina)
Viktor Igo Svako ko zaroni u dubine Pariza ima vrtoglavicu. Ne postoji ništa fantastičnije, tragičnije, veličanstvenije. Fotografije: Anđelija Arbutina
Na kapiji večnosti (Suzana Trifunović)
Sumorno neko jutro… Magla se spustila na Lašvu i staru katoličku školu. Pas lutalica spava već satima u porušenoj zgradi preko mosta. Pijaca pusta, nekoliko tezgi sa ručno rađenim priglavcima i možda na jednoj ovčiji sir stare Fate. Hladna je jesen u Travniku, spusti se sa Vlašića neki oštar vazduh, struji kroz glavu, fijuče li…