Нишлија Дејан Стојиљковић један је од ретких савремених српских писаца који су само то – писци. За своје професионално усмерење изабрао је приповедачки позив, сматрајући да се добар писац који држи до квалитета свог дела мора посветити пре свега читању и истраживању „животне грађе”, неретко слушању прича са градских улица и столова са карираним столњацима…
Категорија: AUTORI
Од Голготе до вечности: Драгутин Матић, национални симбол херојства народа српског
Црно-бела фотографија пожутелих ивица која приказује погрбљеног српског војника са шајкачом на глави, одевеног у шињел, са обешеном пушком и бајонетом о рамену, оштрог погледа упртог негде у даљину као да може да предвиди будућност, постала је симбол Првог светског рата. Загонетна фотографија не открива идентитет портретисаног, али пажљивом посматрачу неће промаћи став војника који…
„Неки то воле вруће” − филмска авантура преведена на језик џез мјузикла
„Када се пише о позоришту, мора се писати о свему што чини човеков живот: о телесном и духовном, видљивом и невидљивом, скривеном и откривеном, приватном и јавном, личном и друштвеном… У једној представи све се то нађе пред вама, физички присутно на позорници и готово опипљиво”, овако је о позоришту писао Јован Христић у својим…
Postelja krvavih pupoljaka 2 (Ana Ubavić)
Prvi deo priče: Nastavak: Naredne dane provela sam u polusnu. Sluge su brinule o meni. Budile me i presvlačile. Kažu da sam buncala o Postelji krvavih pupoljaka, o Gospi Tirnan i zameni. Ja sam znala ko je došao po mene. Oni nisu. Izjedana krivicom, samo sam želela da spavam. Mislila sam da je bilo moguće…
„Изгнаници” Џејмса Џојса (Страхиња Црнић Трандафиловић)
У опусу Џејмса Џојса заиста постоје велики наслови модерне књижевности, односно књижевности двадесетог века. Мада, драма Изгнаници једно је од Џејмсових најнеуспелијих дела. Критика је толико лоше примила ову драму, да је њено прво извођење дочекала тек 1970. године, четрдесет и пет година после њеног „објављивања” (сама драма објављена је тек 1918, али је он…
Вршљали смо једно другом кроз мракове (Наталија Раковић)
Он ме зна најбоље Са небом се стапам што пресеца ноћ Од зоре што оком се још не назире Бетон и у сну зна ритам којим газим Може да ми дарује бару, камен, јабуке… Води и кроз образа утрнулих мракове И жар јутара срца што не зна за страх Зна кад корак клизи, а…
Нада у бесмртном безнађу (Никола Трифић)
ЊОЈ А коме ако не теби? Којој јели да будем бор? Пред којом иконом да црн клекнем? Којем створу да будем створ? За чију част да грешан страдам? И уз сунце младо за кога да зрим? Којем Богу да се пред нечастивим надам? Као река без ушћа и изгубљени песник, за кога мирно да течем, коме да пишем стих? А коме ако не теби?! Једном кад ме нема, кад ме сломе, кад умрем – па се сетим да још могу да полетим и од грдног лудила још грђем дођем себи, па свет курвиних ћери и синова питам: А коме ако не теби?! Срећо моја… Васкрсла надо у бесмртном безнађу, жељо прежељена. Коме? Зар мутна вода у длан да ми спава? И ја жедан тебе с њом да спим? Зар са кујом неком колевку да стварам? Зар пред колевком празном анђеле да бдим? Реци ми… Док ме још има, и док све што имам узалудно тоне. Док ме рђавог рђавији ломе, реци ми, мило моје, коме? Коме сјајна звездо свих мрклих неба?! Слободо од неслободних сакривена… Ти, мирна луко, мојим бурама брањена. РАСПРОДАЈА Распродао бих себе због тебе, дао бих се у бесцење, у јад, пепео и прах. Па кад ми жеља као ласта ка небу крене, мењам сав свој ваздух, за један твој дах. Дајем боре које још немам… Бирам смрт рану, ако се мора мрет. Одричем се права да ходам и да сневам,…
Tvoje obmane i moje naivnosti (Dragana Klašnja)
NAŠA PESMA Prećutaću kakvo osećanje i dan-danas Spomen na tvoje ime u meni budi, Da li su pesme ili pak ljudi Svojim neznanjem spojili nas. Neću reći drugima Da li su nam setne bile kiše I da li smo posle njih ikada više Zajedno čekali zimu. Prećutaću kakva je I da li je ma kakva spona…
Олистај и веруј (Зорица Живановић)
Веруј Како надјачати хук клетве што стуштила ти се над савијеномглавом? Како надвисити планину јалову, обраслу у бршљанотровни? Легла и сплетове сплете од сумње. Подигни главу, усправи се, још увек те роса умива бистрином. Додирни на грудима место где још се чујеш, јави том гласу да образом ти се слило сунце. Пошаљи зраке у то мајушно срце и веруј. Веруј да постојиш како би се у твојој љубави купале птице, оне тек излегле што тек уче да дишу. Веруј да постојиш због мирисног хлеба и трпезе штообиљем љубави мирише. Надвиси се, израсти, олистај и веруј да ти и ови редовилепше буђење пишу. Сјај ока Омеђише ми плотом трновитим ширину којом сам даривана. Испредоше време и оплеше плетиво мало, тесно за мој осмех и моју слободу… Замаглише ми небо, замутише воду. Беласају се неки планински потоци, играју се. Још памте врело и шта бејаше жубор. …
Žuto koje se preliva (Miljana Cvetković)
„Zaista samo želim biti toplo žuto svetlo koje se preliva nad svima koje volim.” Konor Oberst