Док ме носе као разапетог, док ми шипражје улази у кости, трулежно, расуто тело моје, само је папрат, то нису мошти. Само је папрат, то нису мошти, нити ће икада мошти бити, и када чујеш задњи мој уздах како одлази кaо сапуна мехур, то није уздах, већ проклети крик распалог човека што оде некуд. И … Настави са читањем Папрат (Жељко Пајић)