Кад наслониш главу ту, на моје груди, безбрижно, ко дете склопиш очи снене,  у мени се нежност најнежнија буди и уснула јава пробуђене жене.   Схватам шта је вечност и њена лепота,  док ми на недрима спаваш сном од свиле.  Уморног од себе, људи, од живота, у наручје моје звезде су те скриле.   Слутим да је љубав твоје поверење,  као памук меке руке, топле, миле,  ко бескрај у … Настави са читањем Сан од свиле (Данијела Милошевић)