Ти не знаш: моја ребра су капије кроз које ти пролазиш и свака кост носи твоје име, Ана. Ти си, Ана, чвор на конопцу којим се веже небо за село. И хлеб у мојој руци мења облике, час је сабља, час икона, час раме на коме спавам, час рибља кост. А, кад ме љубиш, као … Настави са читањем И Јесењин је имао своју Ану (Душан Стојковић)