​Ако бисмо покушали да замислимо једног лутајућег емотивца, коме се чак и у касној младости властито тело чини сувишним и по душу оптертећујућим, то би нам успело једино ако и нама лична несрећа није довољна. Уколико би нам се он сам, неким чудом, појавио негде на путу, а ми се дрзнули да га запитамо зашто не гледа испред себе … Настави са читањем Књига „Са дна каце” као забелешке са маргине Саше Миљковића (Душан Стојменовић)