Кроз позоришну игру и ауторску музику коју потписује Срђан Марковић, публика се упознаје са животом и делом визионара и научника Николе Тесле у истоименој представи. Музика је важан елемент овог позоришног комада и доприноси остваривању редитељске визије Ивана Балетића, градећи атмосферу и пратећи сценски приказ Теслиног унутрашњег света. О процесу настанка музике и њеној улози у целини позоришног дела, Марковић, који је и награђен на фестивалу „Осмех Ниша” , говорио је за „Без лимита”.
Ове године се обележава 170 година од рођења Николе Тесле. Колико је важан за нас и за свет?
У данашње време када недостају визионари, некакви духовни прегаоци који покрећу човечанство у правцу који би, по свему судећи, био много срећнији и некако сочнији, супстанцијалнији од овога у коме тренутно живимо, дело Николе Тесле је апсолутно вишезначно значајно – и као визионар, као један генијалац који је видео даље од обичног човека, а опет и као једно биће које је боловало од свих оних бољки које обичног човека негде дефинишу, као емотивно биће, као духовно биће, као генијалац, као научник.
Шта нам је Тесла оставио у наслеђе?
Био је нека врста Прометеја за човечанство. Оставио нам је идеју да доброта, визија и служба неком вишем циљу, нека вертикала – опет говорим о духовности, не нужно религиозности – оно што треба да буде водиља сваком здравом људском бићу. А онда све некако долази. Ми смо спроводници.
Како сте се припремали за представу и истраживали мање познате аспекте Теслиног живота?
Ми смо се мало дрзнули да напипавамо то. Нисмо имали друго осим аутобиографских и биографских података о њему. Дозволили смо себи, будући да је драматургија таква, да није линеарна, већ врло фрагментарна, такозвана драматургија сна, у којој имате разноразна сновиђења. Ми смо покушали да тим неким зачудним елементима у позоришту, кроз различита средства: музику, видео-арт и сценографију, дочарамо тај аспект његове личности који је био визионарски, генијалан и креативан.
У данашње време можда би му се накалемила нека дијагноза, а заправо је човек био бескрајно генијалан и креативан. Уметничким средствима покушавали смо да опипамо тај простор који је помало метафизички и није увек когнитивно јасан. Не можемо све да разумемо интелектуално, нешто морамо да осетимо и оним финим рецепторима који, нажалост, данас помало закржљавају.
Како сте се окупили и осмислили представу?
Желели смо да Теслу приближимо обичном гледаоцу. Увек кажем са једном врстом резерве „обичном”, јер се у сваком од нас крије божанствено биће. Ми смо већ на читајућим пробама решили добар део ове представе, јер је она изразито музикална, али не у смислу да иде ред музике, па онда драмска радња, односно нарација. Већ на читајућим пробама постављали смо ритам и правили партитуру од тих, понекад врло сувопарних, биографских података. Играли смо се ритмиком и кроз музичка средства оживљавали драмски предложак.
Како сте музиком покушали да дочарате Теслин лик?
Мени као композитору, као некоме ко се бави музиком, музика је негде можда најкарактеристичнија уметност, у том смислу да преко музике можемо највише негде да напипамо управо емоционалну и духовну компоненту ове приче коју смо негде начели и покушали да објаснимо, тај део Николе Тесле који је био изразито емоционалан и духован. Мени је ту музика била водиља. Музика има моћ да нас, како каже Роберт Музи, попут овчијих црева веже за Господа.
Музика је носећи стуб представе. Колико је важно да се прича деци представи кроз поетику?
Зависи на који начин. У позоришту и уопште у данашњем времену дечја уметност се схвата као нека трећеразредна форма. Деци се врло често спочитава, и некако им се превише вари суштина, и пласира им се понекад на један патронизирајући и помало увредљив начин. Мени је била идеја да та музика буде снажна, да не буде ни на који начин нешто што багателише целу причу, што обезвређује.
Има ту разних жанрова, поджанрова и стилова. С обзиром на то да се бавимо сном, сновиђењем и визијом, све је било дозвољено, све у служби тога да испричамо причу. Када се прича прича, средства долазе кроз ту потребу да говориш.
У представи се отвара и питање положаја жена у науци. Како сте приступили том аспекту Теслиног живота и његовом односу према женама?
Мислим да он није боловао од тога. У том смислу, био је попут неког наивног, чистог бића које није познавало ту врсту ограда. Његова мајка била је веома даровита за математику и технику, али није имала могућност да се школује, што је страховита неправда. Не можемо да говоримо да је то и даље на снази у стилизованим срединама, у градским срединама то је и даље на снази, али се вероватно та врста еманципације није десила свугде подједнако. Али велики људи се не баве полним разликама. Битна је есенција коју носиш. Велики људи, добри људи су увек наивни. Наивно не значи глупо. Наивно значи чисто. Наивно значи да си на вишој фреквенцији од остатка човечанства или неког околиша и да подразумеваш да су и други људи чисти.
Представа „Тесла” Малог позоришта „Душко Радовић” освојила је две награде на 34. Которском фестивалу позоришта за дјецу. Ви сте награђени за ауторску музику. Очекујете ли да се успех представе понови и у Нишу?
Награде су увек добра и позитивна ствар, али некада су стварно и ствар случаја. Некада добијеш награду за нешто што ти не би пало на памет уопште да је вредно помена, али у овом случају се труд у том смислу исплатио и мени значи било каква афирмација. Видим да публика осећа управо та значења емоционална која смо ми покушали да подвучемо.
Увек је добро отворити срчану чакру, односно те емоционалне рецепторе који су врло често у данашње време закржљали код слушаоца који је пренадражен садржајима који одасвуд долазе. Данашње време је време буке. Када причамо неку причу на другачији начин, на начин који је можда ближи ткиву, срцу и месу, и када видите да публика реагује органски, онда сте веома задовољни и срећни, а награда је, наравно, шлаг на торти.
Разговарала: Анастасијa Aрваи
Фото: Б. Абдуловић/Мало позориште „Душко Радовић”