Film „Yugo Florida”, prikazan na Niškom filmskom festivalu, otvara pitanje šta ostaje iza tišine. Kroz priču o Zoranu, kog tumači Andrija Kuzmanović, i njegovom složenom odnosu sa ocem, reditelj Vladimir Tagić govori o bliskosti, otuđenosti i emocijama koje često ostaju neizgovorene. Sa Andrijom Kuzmanovićem razgovarali smo o ulozi, odnosu oca i sina i filmu koji je pred nišku publiku stigao nakon sarajevske premijere.
Vladimir Tagić je film zasnovao na događajima iz svog privatnog života. Koliko je to doprinelo autentičnosti filma i koliko Vam je njegovo lično iskustvo značilo u građenju uloge?
Ja mogu da kažem da sam imao veliku odgovornost. Nije bilo neke treme. Vlada je baš želeo da uradi film onako kako mu se i desilo u životu i to je i uradio. Dosta smo pričali o tome. Negde dve godine pre samog početka snimanja dosta smo radili na scenariju, na Zoranovoj ulozi, koju igram u filmu, tako da je bilo jako interesantno. Nije nas opteretio time nego nam je kroz sve te priče koje je povukao iz života, prema svom ocu i prema celoj porodici, i prema svom životu iz tog trenutka koji je prikazan u filmu, pričao dosta o tome. Mislim da je meni bilo jako delotvorno da pričamo o tome i napravim taj lik. Zoran donekle jeste on, ali filmski on, tako da smo neke stvari uzeli iz njegovog privatnog života i odnosa sa ocem.
Radnja prati Zorana, koji, čini se, ne preuzima odgovornost za sopstveni život, koji teče kao ravna linija, sve dok se otac ne razboli. Da li bolest njegovog oca predstavlja pukotinu u tom oklopu koji je izgradio oko sebe?
To je Vlada Tagić, koji je mene sačuvao od neukusa, i mislim da su toliko delotvorni reditelji kao što je nekad bio Goran Marković. Kad kažem „bio”, mislim u svom najjačem trenutku, kada je darivao, po nama, sa kulturnim, sa nekim ukusom evropskim i svetskim trendovima. Mislim da je to danas Vlada Tagić. I da nije toliko ostao pri sebi i negde u svom fazonu, ovaj film ne bi bio takav kakav jeste. Mislim da je ukus jako bitan u ovom poslu.
Film „Yugo Florida” vraća nas u period devedesetih. Koliko Vam je bio izazovan povratak u taj period kroz rad na filmu?
Bio mi je jako prisutan iz razloga što je film u potpuno drugom ritmu od mog privatnog života. Jako mi znači taj film i mislim da je „Yugo Florida” film koji će ljudi pamtiti.
Kakvo je bilo deliti kadar sa Nikolom Pejakovićem, koji tumači ulogu Zoranovog oca, i kako ste funkcionisali kao partneri na sceni?
Fenomenalni Nikola Pejaković, idol mog detinjstva. Hvala mu što me je toliko pustio ispred sebe. Mislim da to mogu da urade samo najveći, da puste mlađeg kolegu da uživa u onome što radi, i mislim da je čak i on uživao u tome.
Zanimljivo je da ste ovu ulogu morali da „zaslužite”. Kako je izgledao sam kasting?
Išao sam na kasting i to mi je bio prvi kasting posle filma „Montevideo”. Zakasnio sam jer sam dan pre toga bio jako zauzet, ali sam otišao dan kasnije. Rekao mi je da će mi sigurno dati ulogu koju igra Vahid Džanković, mog cimera, ali sam rekao: „Ne, daj, molim te, da sutra dođem na kasting.” Bilo me je jako sramota, a on me je držao na kastingu minimum dva sata. Na kraju mi je rekao: „Javiću ti se.”
Šta Vam je ovaj film doneo?
Ovaj film mi je doneo Hanu Selimović, koju do tada nisam imao u svom životu (smeh) i doneo mi je da mi bude lepo kad se kaže „Yugo Florida”.
Muzika kao podloga provlači se kroz ceo film. Koliko je ona važna za priču?
To je bio Vlada Tagić, njemu se to stvarno desilo kad je video oca iz bolnice i numera Ane Nikolić je ostavila trag. Njemu se desilo da je u jednom potpuno morbidnom trenutku, kada neki ljudi peru neke kade gde se kupaju nepokretni ljudi, ide ta pesma i oni pevaju to. Vlada Tagić je to preneo iz svog života i to je ostalo tako.
Još jedan upečatljiv momenat u filmu je i onaj kada Zoranov cimer pušta pesmu koja ga je spasila. Tu ponovo vidimo da muzička podloga nije slučajna?
Moram da kažem da mi je drago da je Vahid igrao mog cimera. Vahid je fenomenalan glumac, sad je kod Kusturice dobio glavnu ulogu. Sa njim uvek volim da podelim kadar. To je jedan od ljudi koji se bavi ovim poslom na isti način kao ja.
Na početku razgovora pomenuli ste da ste imali tremu pred projekciju u Nišu. Zbog čega?
Zato što je Niš. Zato što je to prvi festival na kome sam bio u životu. Volim Niš mnogo. Prošle godine se festival nije desio i to je velika tragedija. Ceo Niš nekako zamiriše kad su Filmski susreti na neki filmski momenat. Bitan mi je ovaj festival, imam veliku tremu ovde.
Kako pamtite svoje učešće na Filmskim susretima?
Pamtim najlepše na svetu. Jug može da ponudi jedan ozbiljan filmski festival.
Dobili ste nagradu „Srce Sarajeva” za najbolju mušku ulogu na Filmskom festivalu u Sarajevu. Ako Vam se ponovi u Nišu?
Voleću najviše na svetu.
Razgovarale: Anastasija Arvai, Jelena Jocić