Tvoja krila   Stopama zveri ili Boga, Korača onaj, koji krene sam da se penje planinom znanja kad ga svet odbaci. Ako čemer privije uz sebe dok sanja,  Pred Gospodarom svojim taj klekao ne bi. Neka te svet ne otvrdne kad si sam, Neka tvoje srce pred nesrećom ne zanemi. Budi mali Pred onim što najviše voliš Ne daj da u tebi zgaze baštu, Nego još cveća na duši svojoj da stvoriš. Jer od iskušenja ruže tvoje brže rastu, Zato pruži korak, u molitvi svojoj zagrli odbeglu lastu. Zvezda   Zovem se Ništa. I ja sam niko. Voljeni retki cvet pod nogama tuđim. Na neobeleženi grob Spustiću ovo divlje srce, Što i dalje, uprkos svemu kuca I u Sunce se … Настави са читањем Ako te zagrlim sada… (Ana Ubavić)