Представа Августа Стриндберга „Госпођица Јулија”, у режији и адаптацији Хариса Пашовића, Опере и театра „Мадлениjанум” изведена је у оквиру Фестивала балканског културног простора „Театар на раскршћу”. Стриндбергова драма два века касније наставља да интригира гледаоца, наводећи га на закључак да су класне разлике видљиве данас више него икад, али да су људске тежње остале исте. Измештајући драмску радњу у наше доба на простор бивших југословенских република, редитељ се поиграва и придодаје нове слојеве, приморавајући нас да се, пратећи ток представе, и сами преиспитамо. Јунак драме Жан, кога игра Страхиња Блажић, из сцене за сценомсе и сам мења, али и односу према Јулији и открива каткад и буквално пред нашим очима, све док пред крај последњег чина и сами не схватимо да нас је овај комад променио.
Колико је улога била захтевна, како је изгледао процес рада?
Цео процес је био доста захтеван психолошки, физички, емоционално, на сваки начин је било тешко. Некад су пробе трајале и по десет сати. Било је напорно, али се надам да је вредело.
Тумачите лик младића који одлази „трбухом за крухом”. Да ли сте и сами икада пожели да потражите срећу на другом месту?
Жарко је неко ко је отишао ни из чега. Он представља неког ко је пошао из минуса и онда је неким својим вештинама, својим, да тако кажем, инстинктом за преживљавање дошао до позиције на којој је. Он се сналазио, покушавао је да иде за својим сном, да буде успешан, цењен, признат, да се иоле еманципује. Он је главни слуга код господина Крањца у Словенији, што значи да је стекао поверење и има неке квалитете, али, када људе поједе амбиција, не перципирају ништа друго до свог циља и у том смислу ја могу да разумем таквог човека. Могу да разумем људе који су дошли ниизчега, као што могу да разумем људе који су у тој класној разлици, јер и ми живимо у јако подељеном друштву.
Да ли је у сну о гнезду са златним јајима, о којима Жан сања, усликана тежња свих оних који одлазе у потрази за бољим животом?
Сигурно. Она сања да иде надоле, јер је већ горе, а он сања да иде горе. То је на једном метафоричком нивоу јако занимљиво и то је можда један једини тренутак да су они искрени једни према другима, кроз снове. Јер обично се дешава да када са неким поделиш снове то буде интимно, није то тек тако. И то је истовремено моменат где се они размимоилазе.
Реплика: „Ја нисам грана да се повијам”, коју Жан изговара у једном снажном моменту самоспознаје, нагна гледаоца да се и сам запита шта је иза снова.
То су предрасуде које су нам усадили у детињству. Он каже: „Ја нисам рођен да се повијам јер у мени има способности”. Он је способан, има велико искуство, говори више језика, радио је као сомелијер у Швајцарској, одлично ради свој посао. Жарко иде за својим сном, не жели да буде одређен географском ширином и дужином. То што се он родио у Лазаревцу, а она (Јулија) негде на Бледу на крају није ни важно јер долазе на исто.
Однос Јулије и Жана би се могао описати и као сукоб две снажне силе љубави и уништења, Ероса и Танатоса, које теже превласти. Да ли је ово представа о неразумевању?
Ово је, између осталог, драма о Танатосу код људи. Јулија и Жан су самодеструктивни. Када су заједно, њихов однос постаје патолошки. Они не разумеју једно друго, из тог неразумевања настаје сукоб, из сукоба расте свађа, а из свађе деструкција.
Да ли је порука овог дела да не треба да играмо улоге које су нам наметнуте рођењем, већ да тежимо слободи?
Ићи за собом, за својим импулсом је појам слободе. Треба ићи за собом па чак и кад си у мањини.
Јелена Јоцић
Фотографије: Јелена Јоцић