Представа Душана Јовановића „Ослобођење Скопља”, рађена у режији Горчина Стојановића, у копродукцији нишког и лесковачког Народног позоришта, могла би се учинити гледаоцу попут многих других, већ испричаних прича о ратној свакодневици. Међутим, како радња одмиче, схватамо да представа говори о шестогодишњем дечаку Зорану, тачније о његовом животу испуњеном ратом и разарањем. Иако је прича сама по себи тешка, горка, али на моменте и комична и топла, њено главно обележје јесте – непролазност. Уочи Фестивала „Театар на раскршћу”, на коме ће представа „Ослобођење Скопља” бити изведена, говорио је за наш часопис Милош Цветковић, тумач лика младог Зорана, на тему колико смо заправо научили о ратовима, али и о ономе што они остављају иза себе.
Колико је било захтевно припремити се и ући у улогу шестогодишњака?
То је увек специфичан задатак код сваког од глумаца. Искуство које ми током живота стичемо и које се лепи на нас, што животно искуство, што информације или било која врста неког учења… Мислим да је захтевније одучити се у том тренутку, како би се дошло до чисте базе коју смо сви имали као деца, зато што је то нешто давно заборављено. Самим тим, мислим да ми је највише времена требало да уђем у те његове ципеле, а после тога сам размишљао о томе какав би он карактерно требало да буде.
Зашто се редитељ одлучио да прикаже и стави акценат баш на сећања једног детета?
Мислим да ту, поред професионалне одлуке, постоји и приватна, зато што је првенствено редитељ везан за тог писца и тај текст. Тај текст је прилично често рађен код нас и у региону претходних година, с обзиром на то да је настао седамдесетих година прошлог века. Таква је драматургија, текст сȃм налаже да прича иде кроз сећања једног детета.
У чему се огледа непролазност ове приче?
Нажалост, ова прича може да се смести у било које време – на пример у садашње, с обзиром на то да имамо један актуелни рат, који је јако близу нас, у Европи, и траје већ пет и по месеци. Мислим да у 21. веку још увек ништа нисмо научили као цивилизација – да превазилазимо проблеме на други начин или ако је, још горе, то нека врста манипулације зарад бољег геополитичког или економског положаја. Бојим се да ћемо ову представу моћи да сместимо и у неко следеће време, јер не делује као да ћемо се опаметити до тада.
Како су се осећања и сећања шестогодишњег Зорана одразила на његову личност?
Што се тиче мог животног искуства и рада на овој представи, сматрам да у самом том тренутку, док су они мали, имају пет-шест година и рат је око њих, они заправо не познају ниједну другу околност. Они сматрају да је то нешто „нормално”. Постоји и једна реплика у комаду кад један дечак каже да ће се рат завршити, а сви остали су зачуђени и питају га како то више неће бити рата и шта ће тада радити. Деца не знају шта значе реч „рат” и те околности, а кад буду одрасли и буду ушли у неко нормално окружење, претпостављам да су ту неке дубоко укорењене трауме.
Шта је заједничко Зорану и сваком детету?
Истраживање и упознавање света као таквог, контакт са свим стварима које га окружују и потреба за игром. Разлика је у томе што Зоран упознаје и доживљава своје осете у околини рата, па ће се онда дефинитивно разликовати од друге деце која нису одрасла у тим околностима. То се одражава и на игру те деце. Њихова игра много више личи на рат него на било коју дечју игру, иако то они и даље доживљавају само као игру.
Колико је човечанство научило о ратовима и о ономе што они носе са собом?
Очигледно ништа, спрам тога да је у рату људски живот подједнако безвредан као и у сваком другом рату. То аутоматски значи да ништа нисмо научили, јер мислим да је то једино битно.
Какве реакције публике очекујете на овогодишњем ,,Театру на раскршћу” када представа буде била одиграна?
До сада су реакције биле добре. Играли смо у неколико градова, тако да је представа прихваћена свуда. Мислим да ће и сада бити тако.
Разговарала: Лана Станисављевић
Фотографије: Никола Милосављевић/Студио Брада