Ja ne mogu živeti drugačije nego po srcu, a vi živite po pravilima.
Pratila je svoje srce. Živela je samo za ljubav i ljubav ju je uništila. Lične želje i potreba da živi punim životom, u sukobu sa društvenim pravilima, doveli su ovu junakinju do ivice ludila. Ana Karenjina je simbol neverstva, nesrećne ljubavi i samoubistva.
Ugledna žena iz visokog društva, koja je naizgled imala sve, nije odolela zabranjenoj strasti. Zarobljena u braku bez ljubavi, vreme je ispunjavala odlascima na balove, ručkove i razna društvena dešavanja. To ju je ispunjavalo i bila je zadovoljna svojim životom, ili je bar tako mislila, ali onda je upoznala Vronskog i kao da se probudila iz vekovnog sna. Sve dotad ona je bila poput Pigmalionove tvorevine, lepotica bez životne esencije – duše. Njenu pravu prirodu i promenu koja se u njoj dogodila možemo najbolje spoznati u rečima mlade Kiti, koja je Anu doživela kao neku pomalo nestvarnu pojavu.
Po gipkim pokretima, svežini i nespretnoj živahnosti na njenom licu, koja je izbijala čas u osmejku, čas u pogledu, pre bi ličila na dvadesetogodišnju devojku, da nije bilo ozbiljnog, ponekad tužnog izraza njenih očiju, koji je zadivljivao i privalčio Kiti. Kiti je osećala da je Ana potpuno prirodna i da ništa ne skriva, ali da u njoj ima neki drugi viši svet čežnja i želja, složenih i poetičnih koje njoj, Kiti, ne behu pristupačne.
Vronski nije bio jedini muškarac koji joj se udvarao, ali Ana je bila časna žena. Verovala je da su poštenje, vernost, čast vrhovne vrednosti. Brak, čak i loš, za nju je bio svetinja i zbog toga nikada nije imala dilemu kada je odbijala udvarače. Iz nekog njoj nepoznatog razloga, Vronski je u njoj probudio uspavanu strast i želju za životom. Anine čvrste moralne vrednosti stajale su na putu njenim željama. Ta borba protiv same sebe bila je nešto najteže što je do tog trenutka iskusila. Za takvu borbu, za sukob duboko utemeljenih principa i potreba srca, ona nije bila pripremljena. Njena osetljiva priroda i krhka ličnost joj nisu dozvoljavale da se uhvati u koštac sa izazovima i dilemama pred kojima se našla.
Dirati u ova osećanja njoj je bilo bolno, ali ona je ipak znala da je to bio najbolji deo njene duše i da se taj deo njene duše brzo utapao u životu kojim je ona sada živela.
Grozila se toga što je podlegla svojoj želji i time postupila protiv svega u šta je verovala. Samu sebe je nazivala lošom ženom, grešnicom i molila za oproštaj, da bi se opet sutradan povinovala željama srca. Znala je da taj odnos ne može da prekine, ne sada kada je konačno spoznala šta je ljubav. Takva Ana živi i traje, razapeta u trouglu između muža Alekseja, voljenog sina i ljubavnika, s rascepom u sebi. S jedne strane je opterećena moralnim i društvenim normama, a s druge povinovanju neobuzdanoj strasti koja izaziva buru u njenom srcu i preti da je sagori.
Satkana je od niza suprotnosti koje karakterišu raskol njene ličnosti: smerne i dostojanstvene žene, požrtvovane majke, voljene supruge, devojčice koja čezne za ljubavlju, zavodnice koja pleni lepotom i grešnice koja se pokorava nezadovoljenim željama. Ona se na momente prikazuje kao ideal savršene žene, a na momente kao bludnica koja se povinuje potrebama sopstvenog tela. Ana nije savršena žena, njeni postupci nisu odraz toga, ali kada celog života težite savršenstvu i okruženi ste ljudima koji teže istom nedostižnom cilju, svako nazadovanje deluje poput poraza, a svaka prepreka je znak da ste izabrali pogrešan put.
Od trenutka kada je zavolela Vronskog, ona je ceo svoj život posvetila njemu. Za muža nije marila i jedini razlog zašto je ostala sa njim je bio njihov sin. Naime, Ana je bila rastrzana između ljubavi prema ljubavniku i prema sinu, do tada, sin je bio jedino biće koje je volela. On je dobijao svu njenu ljubav i pažnju. Uloga majke bila je nešto na šta je bila najponosnija, ali vremenom je strast prevagnula i ona je napustila sina i otišla sa Vronskim. Teško je zamisliti kako se jedna požrtvovana majka odlučila za takav čin. Može biti da je njena posvećenost sinu proizilazila iz velike potrebe da nekome pruži ljubav, a kada je u Vronskom pronašla novi predmet obožavanja, majčinsku brigu je zamenila strašću. U tom trenutku je sve izgledalo odlično i činilo se da su na pragu nekog novog, boljeg života, ali tu problemi tek počinju.
Napustivši sve, Ani je ostao samo Vronski. Nju je zbog njenog čina svet osuđivao i svaki pokušaj da se vrati na društvenu scenu završavao se još jednim porazom. Dok je ona sama sedela kod kuće, njen voljeni, kome afera nije uništila ugled, i dalje je bio svuda pozivan. Nesigurnost je rasla u njoj i zbog toga je potreba za njegovom pažnjom bivala još veća. Ni novorođena ćerka nije donosila mnogo radosti, niti je Ana brinula o njoj kao što je to ranije činila sa sinom. Sada kada je imala kraj sebe čoveka za koga ju je vezivala gotovo opsesivna ljubav, uloga majke nije joj bila toliko važna. Očekivala je da će se Vronski potpuno posvetiti samo njoj, kao što je ona njemu. Ljubomora se uvukla u njeno srce i mislila je da je on vara svaki put kada nije pored nje. Stalno joj je činilo da ima dokaze da je on ne voli, dokaze kojih u realnosti nije bilo.
A osećala je da je, uporedo s ljubavlju koja ih je vezala, njim ovladao nekakav zao borbeni duh koji ona nije mogla izagnati ni iz njega, a još manje iz svoga srca.
Svi njegovi pokušaji da je usreći bili su bezuspešni, jer je najveći problem bio, zapravo, u njoj. Ana je ludela od vremena koje je provodila sama u kući, ali to joj ne bi tako teško palo da je bila malo sigurnija u sebe, u Vronskog, u njihovu ljubav, u svoje izbore. Sumnjala je u sve i počinjala je da se gubi. Da bi olakšala svoje muke, koristila je razne opijate koji su samo pogoršavali njeno stanje. Histerični ispadi bivali su sve češći. Nije više bila ona ista Ana, a to je i sama znala, mnogo pre nego što je postalo primetno. Još je u porođajnom bunilu priznala i mužu i ljubavniku da je u njoj neka druga Ana, koje se ona plaši. Možda je upravo ta druga Ana bila odgovorna za ljubomoru i slabosti koje su je uništile?
Ni pojma oni nemaju o tome šta je sreća, oni ne znaju da bez ove ljubavi za nas nema ni sreće, ni nesreće – nema života.
Koliko god da je njen izbor da posluša svoje srce i ne odrekne se ljubavi, uprkos osudama društva impresivan, njene dalje odluke daleko su od toga. Ana nije ni prva ni jedina osoba koja je zgrešila. Činjenica je da niko nije savršen. Njen problem je što je bila slaba, nestabilna ličnost. Griža savesti ju je izjedala, nije bila dovoljno jaka da se nosi sa osećanjima. Da je bila malo jača, naučila bi kako da se izbori za sebe i da živi sa svojim odlukama, ali umesto toga ona je za svoju nesreću krivila Vronskog i svog muža. Smrtonosni skok na koji se ona odlučila nije trebalo samo da joj olakša muke, već je njime želela da kazni tu dvojicu muškaraca koje je krivila. Želela je da im se osveti za ono što je sama učinila. Možda je podsvesno znala da je sama kriva i nije mogla da podnese teret krivice koji je pritiskao njena nejaka pleća, te je bilo lakše svaliti krivicu na druge. Nije mogla da podnese činjenicu da je uništila i svoj, i život svog muža i Vronskog, i živote svoje dece. Izabrala je lakši način, izabrala je da pobegne od posledica svojih postupaka tako što će oduzeti sebi život. Fatalna žena je postala žrtva sopstvene fatalnosti.
Autor: Jovana Kovačević, student prve godine Komunikologije
