Представа „Друштво мртвих песника” нишког Академског позоришта Студентског културног цетра проглашена је најбољом на фестивалу „ПРКОС” ― Позоришна ревија креативног осмишљавања света у Књажевцу. Награда за најбољег глумца фестивала отишла је у руке Матије Десанчића за улогу Нила Перија, док је награда за најбољу епизодну улогу припала Петру Ђорђевићу за лик Тода Андерсона у истоименој представи.
Матији Десанчићу доста значи ова награда, која му је друга фестивалска у улози Нила Перија. Такође му је и друго признање у, како каже, аматерској глумачкој каријери која траје још из дана основне школе. Лик Нила Перија вратио га је у давне дане, када је први пут пожелео да се бави глумом.
„Што се тиче мојих сличности са ликом Нила Перија, има их доста, с обзиром на то да су и мени родитељи бранили да се бавим глумом. Мој покојни отац је одмах знао да ћу наћи пут који ће избалансирати моје две љубави према архитектури и глуми и зато се није много мешао, док је мајци требало мало више времена и убеђивања да разуме да не одустајем тако лако од неких ствари. Сада имам свачију подршку у томе да се бавим и архитектуром и глумом”, каже глумац и додаје да се од свог лика разликује јер се за свој сан изборио.
Љубав према глуми, али и мотивација да увек изнова буде неко други, барем на сцени, може се, каже Матија, објаснити репликом из представе: „Неки ће имати прилике да живе једним уобичајеним животом, док ћу ја имати прилике да живим на десетине предивних живота”, а баш то му је донела и ова улога.
Још једно важно признање стигло је из Књажевца у нишко Академско позориште, а награда за најбољу епизодну улогу припала је још једном члану глумачке поставе „Друштва мртвих песника”. Петар, који за себе каже да је глумац аматер, љубав према позоришту гаји две деценије.
„Глумом се бавим преко двадесет година (што преко школских дешавања, што преко разних пројеката и омладинских група) и ово је први пут да експлицитно будем истакнут за постигнуће, и то два пута (као глумац вечери и као епизодна улога)”, објашњава саговорник и додаје да награду види као заједнички успех.
Када је реч о самој улози, глумац истиче да је била захтевна, али и инспиративна. „Имао сам срећу да је чика Зоки (Зоран Цветковић, редитељ) био увек веома отворен за наше идеје. Он се за мене чак двоумио између Тода и још једног лика, али ми је на крају допустио да га убедим да би (мени) Тод био већи глумачки изазов баш због тога што немамо превише сличности. Не могу рећи да није било захтевно, мада су то више били страни фактори – ковид, простор у ком радимо, итд. Процес је дуго трајао али верујем да сам на крају из њега изашао научивши нешто ново”, закључује Петар.
Јелена Јоцић
Фотографија: Петар Боранијашевић