У оквиру 57. Филмских сусрета приказан је и филм Гејм. Сам наслов односи се на игру преживљавања на коју су осуђени мигранти који покушавају да стигну до својих одредишта. Занимљивост је да улоге у овим филмовима тумаче тинејџери који су у тренутку снимања и сами били мигранти и суочавали се са свим проблемима избегличке кризе.
Филм је веома инспиративан, јер открива многе детаље о животу миграната. Главни глумац Бранислав Трифуновић наводи да је током снимања упознао мигранте-глумце, њихове породице, да је слушао њихове приче и преко њих осетио потребу за одласком. Од њих је много тога и научио:
Оно што је мене највише фасцинирало то је колико су то добра и васпитана деца. То је оно што ми не знамо, већ мислимо да су то неки људи који долазе из других култура, људи који су нама далеки… Не, то су све предобра и препаметна деца. Мене је доброта највише фасцинирала и натерала ме да се запитам да ли је проблем у мени јер сам помислио да они нису тако добри. То васпитање сам ретко сретао и овде – како они слушају, како они разговарају, колико знају о свету, на који начин причају о томе што им се десило… то је доста тужно и емотивно, али мени је битно да су они успели ово да изгурају. Троје од четворо који играју у филму су успели у својој идеји – успели су да оду у Немачку, да се школују, да уче језик. Сва тројица су ми обећали да ће завршити факултет. Морате упознати људе да бисте сазнали њихову муку.
Овакав филм је у великој мери покретач промена, али Трифуновић сматра да је потребно озбиљније радити на промени погледа на оне који се наизглед разликују од нас:
Надамо се да ће макар један човек из публике размишљати у смеру – ‘Због чега сам ја тако размишљао?’ Предрасуде су нешто што креће из куће, па се даље преноси на децу која су видела ‘црнца’ и то им је чак поспрдно. Због тога сматрам да родитељи озбиљније треба да размисле о томе шта би било да су они црнци. Свако треба да уђе у туђе ципеле па да види шта то значи. У суштини не значи ништа – то су све људи као и ми.
Велики проблем по његовом мишљењу ствара привид застарелости мигрантске кризе. Окруженост бројним информацијама чини да оне важне не буду истакнуте и третиране како заслужују да буду.
Постоји неколико милиона миграната, сада је само из Украјине десет милиона миграната који су побегли јер су морали. Да не причамо о Сирији, Јемену, Авганистан и све ове земље које су девастиране. То је већ стара вест, али они су око нас, ти људи и даље ходају и покушавају да негде оду и живе. Шта год ми мислили о томе или се претварали да не видимо – мигрантска криза постоји, људи спавају на улицама, покушавају да преживе и покушавају да дођу до бољег живота… Ми за то време имамо неке друге проблеме…
Због тога, као закључак се намеће порука Бранислава Трифуновића да је потребно отворити очи, иако се чини да су људи све више склони да се баве само својим проблемима:
Ми се у овој земљи кунемо како смо верници и православци, а у тој Библији коју треба чешће и помније читати помиње се човек, не помиње се боја коже, националност, пасош, граница, држава, него човек. Када се мало више будемо бринули о том човеку, ваљда ће нам бити боље.
Јелена Јоцић
Душан Петровић