Филм редитеља Радивоја Раше Андрића ,,Лето када сам научила да летим”, рађен по истоименој књизи Јасминке Петровић, приказан је на овогодишњим „Филмским сусретима”. Прича о девојчици која бива принуђена да проведе лето без интернета и друштвених мрежа, а самим тим сазри и спозна вредност времена проведеног са породицом и пријатељима, освојила је пажњу и срца публике. У разговору са младом глумицом Нађом Мазалицом сазнали смо шта ово остварење поручује њеним вршњацима, али и свима нама.
Како си реаговала када си сазнала да си добила улогу у филму, с обзиром на то да си нагласила да је то био дуг процес?
Била сам јако срећна, срећна што ћу уопште бити део тога. Много сам се зближила са целом екипом и била сам срећна што ћу још више времена проводити са њима.
Како је на тебе утицао рад са великим именима српског глумишта?
Била сам јако нервозна, знала сам да, ако нешто погрешим, то ће се десити пред људима који су цео живот провели на сцени и пред камерама, а мени је то било нешто ново. Међутим, они су имали јако добар однос према нама и знали су кроз шта пролазимо, били су ту да нам помогну и имали су стрпљења, тако да је тада било много боље.
Који је најбољи савет или лекција коју си добила од старијих колега?
Добили смо много савета. Иако нисам снимала сцене са Олгом Одановић, упознала сам је на кастингу и доста нам је помагала. На пример, пред сваку сцену говорила нам је шта ће рећи, па би нам дала неки савет како да одреагујемо на то и свима нам је била од велике помоћи.
Шта за тебе представља летење из назива филма, односно, када ми, заправо, полетимо?
Одрастање и сазревање у једну особу за коју никад нисмо сматрали да можемо да постанемо. То се односи и на главни лик, Софију. Увек је била у сенци, а сада коначно живи свој живот.
Филм је настао по књизи. Да ли сматраш да неке квалитетне књиге можемо да приближимо млађим генерацијама путем филма?
Није тајна да данашње генерације слабије читају. Мислим да књиге најбоље опишу све и најбоље могу да се доживе, али овај филм конкретно изузетно добро дочарава књигу. Доста нам је помогла и Јасминка Петровић, која је била ту са нама. Мислим да смо успели да добро дочарамо књигу кроз филм.
Који је највећи изазов са којим си се суочила?
Реплике и учење текста су ми били изазовни, али само снимање ми није било стресно колико цео процес добијања улоге, а, када сам добила улогу, већ сам била упозната са људима и имала сам осећај као да поново идем на радионицу са њима.
Шта је највредније што ћеш понети након снимања?
Сва пријатељства која сам стекла. Прво са Кларом, а онда и са свим осталим глумцима и са целом продукцијом.
Аутор: Лана Станисављевић
Фото: Ана Адамовић