Одвајкада се разматрало питање шта је то што једном уметничком делу омогућава да опстане кроз векове. Опера „Кармен” или прича о јаким емоцијама – слепој љубави и распламсаној љубомори – већ скоро два века изводи се на позорницама широм света, а овог лета нашла се и на репертoару Народног позоришта у Нишу. Рађена у копродукцији нишког Симфонијског оркестра, Факултета уметности у Нишу и нишког Народног позоришта, „Кармен” је представљала јако захтеван подухват, с обзиром на то да опера синтетише и глуму и игру и музику, што је чини једним од најтежих сценских извођења.
Ова Бизеова опера изведена је на српском језику, што није уобичајено. Познато је да се опере изводе на изворном језику – језику на коме су настале, док гледаоци прате превод. Превођење није нимало лак посао – прилагодити не само лексику већ ускладити и број слогова, риму са тактовима музичке композиције указује на то колико је нишко позориште уложило труда у спремање ове опере. Тако, српски језик омогућио је нишкој публици да кроз матерњи језик доживи дух Шпаније, места на коме се одвија радња.
Вратимо се на питање шта је то што једно уметничко дело чини увек актуелним, односно, у овом случају, шта то оперу „Кармен” чини актуелном и живом и у 21. веку. Да ли је то динамичност сценског извођења? Или на актуелност утичу познате арије попут „Хабанере” или „Песме тореадора”? Да ли гледаоцима пажњу привлачи сама радња, односно тема ове опере? Можда свако од њих део себе проналази у ликовима на сцени? Или можда као одговор долази у обзир све од наведеног? Ширина могућих одговора је веома велика, а суштинску поруку можемо наслутити само пажљивим проматрањем ове музичко-драмске симбиозе.
Ко је заправо Кармен? Њен карактер најбоље описују речи арије „Хабанера” („L’amour est un oiseau rebelle” – „Љубав је птица бунтовна” у дословном преводу), коју изводи овај лик и која говори о неухватљивости љубави, о њеној бунтовној и незаситивој природи. То уједно и јесу „идеали” којима се Кармен руководи. Она је лепа Циганка која ужива у игри завођења, те ће јој баш зато запасти за око Дон Хозе, сада нови изазов, јер он једини не обраћа пажњу на њу.
Ова врло комплексна улога припала је мецосопрану Александри Ристић, професорки на Факултету уметности у Нишу. Имајући у виду то да је Кармен присутна готово све време на сцени, можемо само наслутити колико је захтевно и колико је енергије изискивало стварање и извођење овог женског лика. При свему томе треба верно осликати Карменин карактер, али и придодати нешто ново – аутентично. Да је на све ове изазове одговорено посвећеношћу и професионалношћу, потврђују и громки аплаузи публике који су пратили Кармен после сваке њене појаве.
Лик Дон Хозеа, војног наредника, тумачи Саша Арсенков, познати тенор. Ни ова улога није била лак задатак. После Кармен лик Дон Хозеа највише се појављује на позорници. Требало је, дакле, уз извођење познатих арија, дочарати лик човека који је растрзан између јаких емоција. Хозе зна да треба да остане уз своју вереницу и мајку, да остане веран и војној служби. Ипак, заслепљен Карменином лепотом одлучује се да прати своја тренутно распламсана осећања, чинећи грешку за грешком – најпре оставља вереницу, затим службу под незгодним околностима, да би његови неисправни поступци кулминирали у самој завршници опере, сцени у којој Дон Хозе убија Кармен која је одбила његову љубав.
Овде се намеће ново питање. Да ли је Дон Хозе учинио исправну ствар препуштајући се страстима? Многи би дошли до закључка да је то заправо покушај да се ослободи стега које му намећу породичне и војне обавезе, односно да, пратећи Кармен, он упознаје нову врсту осећања, те да достиже пуноћу живота – постаје слободан. Али, зар он на тај начин није роб страстима? Запазимо само крај опере – Дон Хозе остаје сам, губећи све што је имао, али и оно што је мислио да ће имати.
У свим овим догађајима на сцени, као позитивни лик, трачак светлости који покушава да врати Хозеа на исправни пут, појављује се лик његове веренице Микаеле, коју интерпретира Катарина Симоновић Иванковић, такође професорка на Факултету уметности у Нишу. Овај женски лик може се описати речима као што су: скромност, моралност, честитост, чедност… У том смислу Микаела представља антипод главној јунакињи. Њена љубав окарактерисана је као сентиментална, што делом и јесте, али се може дефинисати и као она права, спремна да опрости и помогне.
Сва дешавања на сцени употпуњују се и костимографијом која прати расположења и карактер емоција на позорници. Посебне похвале могу се упутити и нишком Симфонијском оркестру под диригентском палицом Дејана Савића и Дијане Цветковић. Оркестар је учинио да се публика присети познатих арија, али и да тактови ове опере буду уметнички синхронизовани са покретима и песмом солиста и хора.
Иако Бизеова „Кармен” није остварила успех у времену у коме је настала, њена актуелност у наступајућим вековима посведочила је о њеном квалитету. Успешним извођењем ове опере сцена Народног позоришта у Нишу показала је да је и те како спремна да се ухвати укоштац са класицима из овог уметничког домена, те се надамо да ће се у наредном периоду још нека остварења наћи на репертоару.
Ксенија Стаменковић