П. из села П. Био је сиромашни старац кога живот није нимало мазио. Рано је остао без родитеља, а браћа су му отишла у бијели свијет трбухом за крухом. А он, није желио да пође у бијели свијет него је остао да чува своју кућу. Често би говорио да је то његов једини дом и да другог никад неће имати.
У младости је радио, кућио се, али није се никада оженио. Старост је већ закуцала на врата, а наш јунак није више могао да ради. Старост је дочекао сам без жене и дјеце. Заправо, не сасвим сам. Имао је пса Жућу, свог вијерног пријатеља. Пас је био лијеп, сав жут, лијепо васпитан и старао се да његовом декици никад не недостаје друштва. Шетали су заједно, јео исти хљеб као и старац, а навече би Жућо спавао у дну старог кревета. Имао је крупне, али тужне очи, а старац би говорио како га пас гледа као да разумије сву његову патњу и тежак живот. Проводили су заједно старачке дане, јели оно што им добри људи дају. Дијелили су све па и сиромаштво.
Једног дана цар је пошао у обилазак своје царевине и пролазио поред сељакове куће. Тад је спазио старог, али веома добро васпитаног пса. Зажелио је да га понесе као поклон за своју кћерку. Посла једног од своје пратње да потражи сељака. П. тада изађе из куће, поклони се цару и запита га шта од њега жели.
„Уђите у мој скромни дом да се мало окријепите, пресвијетли царе. Не могу много да Вам понудим, али указали бисте ми част да свратите у мој скромни дом.”
Сељак их почасти воћем, ражевим хљебом и водом. За цара је то била најпростија, али и најукуснија гозба коју је икада окусио!
Коначно цар упита сељака:
„Видио сам да имаш једног доброг пса. Даћу ти стотину дуката за тог пса. Моја кћерка ће се много обрадовати новом љубимцу.”
Жућа је већ сада задријемао код довратка, али се у исти час, кад је цар почео да говори, пренуо из сна и тугаљиво погледао старца. Није желио да се раздвоји од свог декице.
Сељак се нађе у чуду, размисли, па одговори:
„Пресвијетли царе, теби хвала на понуди, али ни за сва блага овог свијета не бих дао свог Жућу. Он је мој саборац од кад га је мајка окотила, био ми је вјеран друг кад сам имао чиме да га храним, а и сад је остао код мене иако му дајем само сува хљеба. Ако ти се мој одговор не свиђа, ти ми скини главу, али жив Жућу не дам.”
Цар се изненади овим одговором мудрог сељака те рече:
„Ти си добар човјек и не даш се купити новцем, стога ћу те наградити! Направићу ти кућу близу мог двора да тамо са својим псом проведеш старачке дане, а ову твоју стару кућу користи као мјесто на коме ћеш проводити дане у којима ти буде доста градског живота и у којима будеш хтио да се одмориш. Имаћеш све што ти срце заиште: хране, свакојаког вина, дуката. Ако желиш, можеш и да радиш, обрађујеш земљу, гајиш стоку. На вољу ти.”
Цар се још замисли па дода:
„Знам да ни у најтежим ситуацијама ниси напуштао свој дом и своју отаџбину и да си чувао своје огњиште. Стога ја, као цар, желим да те наградим.”
Сељак није знао шта да каже, па се поклони до земље и рече:
„Хвала ти, добри царе!”
Није прошло ни мјесец дана кад дођоше војници по старца да га одвезу са Жућом у нови дом. Тамо га дочека царева кћерка која се обрадова новим становницима дворца.
„Добро нам дошао чича! А и ти Жућо! Ово је сад ваш нови дом.”
Од силне љепоте погледа, од среће старац поче да плаче и рече:
„Хвала ти, добра царевићко, и теби и твоме оцу. Напокон ћемо Жућо и ја да угријемо своје старе кости.”
Старац и његов вјерни пас су ту живјели заувијек. Царева кћерка је долазила често како би се играла са псом и слушала дједове догодовштине из младости и са бојишта. Чак су имали и стражаре, и царску куварицу, и праљу које су се бринуле да старац и Жућа увијек добро једу и да њихов дом буде чист. И тако и данас живе срећно.
Биографија:
Наташа Анастасија Лујић рођена је 26. 6. 1994. у Добоју (Република Српска). Звање дипломираног професора француског језика и књижевности стекла је на Филолошком факултету у Бањој Луци. Након стицања звања, уписала је мастер студије из Дидактике на Универзитету у Поатјеу у Француској и била стипендиста Владе Француске. Студент је другог циклуса студија из Француске књижевности на Филозофском факултету у Нишу. Ради као самостални предавач француске књижевности и француског језика, и српског језика као страног. Бави се писањем, књижевношћу, музиком, хуманитарним радом, воли да проводи вријеме у природи и да израђује накит. Такође, воли природу и животиње, друштвена је и комуникативна, заинтересована за упознавање различитих предјела, људи и култура. Пише поезију, кратке приче и приповјетке, а неки од њених радова објављени су у више домаћих и интернационалних зборника.
Насловна фотографија: Unsplash