(I део)
Поново су је сусреле успомене.
Прегледај у новом језичку(отвара се у новом језичку)
Дружећи се са њима откривала је да нису све оне тако радосне колико јесу сентименталне, како их често доживљавамо када их дозивамо оним чувеним: „сећаш се…” Сећала се. Заиста, свих оних појединости са толико пуно пажње и детаља као да те исте успомене пред њоме стоје и, овога пута, затварају је у кут њене собе и осамљују, терајући је у потрагу за старим сликама. Сећала се.
Мноштво књига на полицама собе посматрало ју је, тражећи да их поново прочита. Године су начиниле да их утолико више приволи и свака ју је посматрала лицем човека из прошлости са којим је делила своје тренутке или их случајно сусрела у пролазу. Делом непрочитане књиге подсећале су је на пролазнике које случајно сусретнете на путу, након чега ће се догодити да их једног дана и упознате. Често би упитала себе: „Да ли ће ми се свидети када будем више о њима дознала?”
Да ли би јој се свидео лик који је посматра када би прозрела његову душу? Када би схватила да су његове особине у супротости са њеним и да су им вредности различите? Када би је посматрао очима детета и тражио испуњење својих жеља, а да притом не спознаје да се оне не могу испунити? Видећи сву огољеност и повређеност њега како захтева решење проблема у коме се једино он сам налази ‒ да ли би јој се допао лик који је посматра?
Говорила је да не зна, да није сигурна у своје одговоре. Волела је када би неред властитих мисли могла дати некоме да их распореди, а потом јој их врати натраг као сређене. Али свако тражи своју цену, залог за који не гарантује да ће то урадити и након чега не знате какве ће вам се мисли вратити. Све док вам их не предају. Уручиће их тако како њима доликује, јер људи нису ништа друго но обични поштари који разносе пошиљке. Неки ће вам исту донети на време, други ће каснити, док ће трећи доставити нешто што вама не припада. Донеће вам нешто што ни ви сами нисте желели.
Видећи да на полицама књига није оставила свој албум, почела га је тражити у фиокама радног стола. Обећала је себи да ће га погледати ускоро са пријатељима, али је ток мисли био такав да ју је, док је седела крај радног стола, прожимало осећање сете. Слике су заиста будиле у њој мисли за које је била сигурна да их је давно заборавила. Оне су дивна ствар за коју човек може оставити времена, јер ко би могао разумети да ствари могу имати душу, чак и оне из прошлости. Неке давне ствари, напросто, немају никакво значење, али су људи попут ње покушавали да пронађу смисао, сврху ствари за којом је и сама трагала дуго.
Листајући стране албума долазила је до оних слика где је била у загрљају оних којих данас више нема.
„Они који воле самоћу су они који су скупо платили нечије друштво”, јавила јој се мисао Владете Јеротића у том тренутку. „Постоје пак они који би платили нечије друштво да замене своју самоћу неким, барем на трен”, мислила је она.
Низ њене образе потицале су сузе оних извора за које људи говоре да ретко пресушују, али и сами знају да воде нема довољно за све. Љубила је слике драгих особа, затворила очи и наставила даље, окрећући нови лист.
Стајала је ћутке и са прозорског окна своје собе видела свог оца како орезује дрво јабуке. Одсечено грање падало је са висине на тло земље и чинило се тако ништавно у том тренутку, не због његовог положаја него због угашеног живота грања које би, падајући на земљу пепела, та иста временом сасушила и вратила га себи. Стабло ће након тога пустити ново грање. Да ли ће се оно сећати отпалих, сасушених грана? Чак и када му стабло буде говорило о томе да је пре нових младица постојало старо, да ли ће грање стаблу веровати?
(II део)
Отварала је очи и чинио јој се као још један у низу снова који се безразложно, стално појављују и није се трудила да њему открије значење. Била је недеља, уједно и дан када јој је пред очима умрла особа коју је волела. Устајала је из кревета који ју је свако јутро придобијао да остане у њему још који тренутак. Овај пут одлучно се спремила и запутила ка цркви да запали свећу свом ближњем.
„Молим за свећу од двадесет”, рече она продавачици која јој је мирно наплатила ту исту од новца који је понела, мада је имала више новца. Имала је обичај да њу намени свим људима које је познавала и у палионици их није делила на живе и мртве, јер за њу смрт људи није ни постојала. Гледајући пламен упаљене свеће, сећала се пријатних догађаја које је проводила са драгим особама и, у своме срцу, жалила их је. Жалила је за свима, а опет, нико за њоме. Свет не жали оне који не жале себе, јер тај исти свет воли оне који воле само и искључиво себе. Она је била из другог света. Свећа која догорева ју је подсећала на пролазност живота и размишљала је о томе шта остаје од свега што искажемо или урадимо. Наједном као да је осетила тај чувени дежа ви, као да јој се то познање већ једном јавило и, ако је то нешто што се заиста трудила да докучи, био је то поменут феномен. Чинило јој се да су то потиснути и готово заборављени доживљаји, сећања која испливавају када су нам нужно потребна.
Након службе вратила се кући, окачила мантил о чивилук и из његовог џепа извадила малу слику свог драгог. Сматрала је да су слике ту да нас одвоје од садашњег тренутка и подсете на прошлост у којој смо сви били срећни, или јој се само тако чинило.
Данас су навршене две године откако ју је муж трајно напустио, али она није желела да се опрости од црнине коју је стално носила. То је можда и зато што није могла да се опрости од те болне чињеница да га нема и да га неће ни бити. Сваки губитак је и нови извор туге, али она никако није волела да признаје губитке ствари и људи. Тако су је често сретали у шетњи са већ изношеном одећом и исто тако старијим ципелама. Живела је у гарсоњери, јер је сматрала да јој као самици (како би себе неретко називала) више од тога и не треба. Иако је имала да себи од свог поштено зарађеног новца приушти бољи и лагоднији живот.
Нису имали деце. Обоје су желели да се остваре у улози родитеља као млади брачни пар, али напрасна смрт њеног мужа делила ју је од сваке наде и жеље за проналаском другог партнера. Стално би пролазила улицама које су је враћале успоменама и оне би се из срећних претварале у жалосне.
На путу до куће сетила се како се раније смејала и при сусрету осмехом поздрављала њој познате људе. Размишљања су јој била тако јасна као да је сва прошлост оживљавала попут пролећа које је долазило да озелени земљу још једанпут. Само што прошлост није вредна обнављања, јер свако наредно сећање има за циљ да створи већу чежњу за том истом прошлошћу. Осећала је потребу за променом, упркос томе што је знала да би јој свака промена, чак и она добра којој је тежила, нанела бол. Одлучила је да сутра одложи свој албум на место где га са сигурношћу неће поново тражити.
(III део)
Одвезла се ујутру до гроба покојног мужа, иако није волела путовати понедељком. Поред његовог гроба постоји још једна гробна јама коју је затражила од гробара. Они су два места ископавали са изразом лица пуним жаљења и, истовремено, чуђења, правећи места за сахрану двоје умрлих ‒ једног човека, очигледно умрлог и другог ‒ само привидно.
Током пута размишљала је о животу који је проводила са њиме. Љубав према мужу се у њеном срцу није успела родити, јер га је сувише добро познавала, а она се, истина, бојала тога. Бојала се да га, када га буде истински упознала, неће моћи волети. Искрена у мислима према себи, није га поштовала јер га није, уистину, схватала као нешто због чега се треба борити сваког дана, па би се током ноћи морила таквим мислима. Сећала се како током вечери није могла спавати покрај човека кога заправо није волела. Није могла да прихвати чињеницу да је, буђењем поред те особе, увиђала колико пуно празнине и умора доноси свако јутро. Био је јако пожељан човек другим женама, али доброг срца и вредан пажње своје супруге и када би га остале жене са пажњом проматрале. Заиста су га желеле, знала је то док је, седећи касно на крају кревета, покушавала да схвати да љубав није награда која је додељена само из освајачких побуда, већ је љубав процес који би, као такав, требало неговати годинама, где има стрпљења за другога, тако да та иста траје. Заувек.
Ово се јутро чинило сасвим друкчијим. Чинило јој се да су даљине те које су доводиле до тога да се са својим супругом сусреће само у мислима. Чинило јој се да би, када би могла да промени, да врати ствари, била искренија са њиме о неким стварима, онако како то доликује одраслим људима при озбиљним разговорима.
„Драги мој”, рече она дошавши до његовог споменика, љубећи му надгробну слику.
Уздржавала би се да не плаче, будући да је била сигурна да би сузу која је канула из њеног ока он могао осетити. Није желела да се задржава по местима која су јој будила ружна осећања, јер се против таквих и тело бори и душа отима. Зато није посећивала његов гроб који се, уистину, налазио далеко од њеног дома. Њиховог дома. Често је мислила како је могао бити испуњен дечјом грајом, како ће у њему живети лепо, али је реалност нешто са чиме се треба суочити и храбро је поднети. Дуго је планирала да уради нешто што би јој могло помоћи да дату реалност пригрли и да напусти стара сећања која су је морила. Нешто што је наизглед сулудо другима, али је веровала да би јој могло помоћи.
Недалеко од споменика налазио се храст са великом крошњом и, покрај њега, рупа која је копана са несигурношћу и двоумљењем пред дан сахране њеног мужа, не желећи да у потпуности оствари свој давно осмишљен план. Дошавши до храста, отворила је дрхтавом руком металну кутију у којој је био смештен албум успомена.
„Молим те, не љути се. Морам да опростим себи за непријатна сећања. Ти…”, задрхта јој танак глас који се трудила да умирује сузном тишином.
„Ти знаш, ја те можда нисам волела онако како си ти желео. Ниси то заслужио, знам то. Ниси заслужио да буде то неко као ја, ја која нисам могла подносити ни тренутка поред тебе. Волела сам те само онако како сам умела, зарад привида, твојих родитеља и мира у кући. Због тога, ја сад живим у теби. Али, због тог бола не могу да дозволим да ти и даље живиш у мени”, рече она.
Затворила је кутију и положила је у рупу, затрпавајући је земљом. Последња суза је канула, јер је земљи у целости враћено оно што јој припада.
⁎⁎⁎
Начињене фотографије су сталне и њих човек не може изменити, као ни забележене тренутке. Они се неће вратити. Вратиће се последице наших поступака које, понављајући их из дана у дан, не вреднујемо. Вратиће се особа са албумом успомена за које никада није желела да јој се догоде. Вратиће се тихо, али ви ћете рећи да је не познајете. Она вас неће салетати, али предаће ћутке албум свог живота, окренути се и отићи. Оклевајући, узећете остављен албум слика и отворити га. Можда, и само можда, и ви ћете заплакати, горко, над албумом туђих успомена те одгурнуте особе. Покушаћете да потражите особу која вам га је оставила. Особу више нећете наћи. Особе више нема, док вама остаје у аманет ‒ албум успомена.
„Понекад не знате праву вредност тренутка све док такав не постане успомена.”
Метју Арнолд
(У помен онима који су прерано отишли и нису се никада поново вратили.)
Биографија:
Моје име је Кристина Миленковић. Имам 20 година и студент сам Филозофског факултета у Нишу, граду у коме тренутно живим. Сматрам да важан део живота јесте само стваралаштво, јер се преко њега могу исказати нечија осећања, стремљења и потенцијали.
Насловна фотографија: Unspash