Полако долазим себи. Глава ме боли толико да не чујем ништа осим непрестаног зујања. – Где сам? Шта се догодило? – питам се, а онда полако подижем главу, плашећи се да ми не испадне у крило… и угледам њега. Поново се дешава. Стоји нада мном и наслађује се погледом. Са песнице му капље крв. Додирујем чело и моментално напипавам топлу, тамну течност помешану са песком. Не брине ме то, не брине ме што лежим крвава на земљи, не брине ме што ми је одећа поцепана, не брину ме болови. Брине ме његов поглед, његове очи. Колико далеко је спреман да иде? Ако пређе границу, више нећу моћи… не, више нећу моћи… Од мене ће остати само обична љуштура, сва моја животна снага истећи ће попут крви из ране на мом челу. Једном сам питала: – Зашто? – али не више, научила сам лекцију. Мирно седим, ишчекујем и гледам мрава у песку близу локве крви. Када бих само могла да се смањим, када бих само могла да будем невидљива, када бих само могла да у овом тренутку будем тај мрав.
Бол у глави је постао јачи јер је почео да ме вуче за косу. Немам никаквих шанси против њега, у поређењу са њим ја сам џак перја. Беспомоћно гледам у своју патику која је остала тамо где сам лежала. Желим да се вратим по њу, да идем кући, да будем мрав… Нагло ме баца на земљу и узастопно почиње да ме шутира. Осећам јак нагон за повраћањем и металан укус у устима. Видим његову ногу која се немилосрдно забија у мој стомак, али више не осећам бол, не осећам своје тело, не постојим. Да ли је готово? Да ли сам коначно слободна?
Људи обично причају да ћеш пре смрти видети неке срећне тренутке које си проживео. Истина је, видим себе са најбољом другарицом како правимо колаче од песка, видим себе како дувам у розе свећицу у облику броја шест док сви око мене тапшу, видим тренутак када сам добила прву лутку и када сам први пут села на бицикл. Али онда видим свој први дан школе, без најбоље другарице. Видим децу која упиру прстом у мене и смеју се, видим тренутак када ме гађају ранчевима и када ме саплићу, видим први ударац, прво… А онда ништа; лебдим у ништавилу. Мир, коначно, толико дуго сам га чекала. У тренутку када сам помислила да је заиста крај угледам поново себе, не млађу од пет година, обучену у плаву хаљину са туфницама и рајфом у коси са бубамарама. Седим на љуљашци док ме мој отац гура и љути се јер ја непрестано вичем: –Јаче, тата! Гурај јаче! – Осећам сузе иако немам тело, осећам њихову топлину и олакшање. Девојчица се потом загледа у моју празнину, дође до мене, скиде једну бубамару са главе и пружи ми је уз речи: – Не бојим те се.
Истог момента враћам се на почетак. Уста су ми пуна крви, а очи пуне песка. У боловима са клецавим коленима устајем, не губећи ни једну секунду. Зачуђен што сам му се супротставила, креће према мени. – Не бојим те се! – кажем. Као да је време стало, зауставио се у том покрету и полако почео да нестаје попут магле, као мачак из „Алисе у Земљи чудаˮ. Последње што је нестало јесу очи, те очи страшног монструма. – Не бојим те се – понављам и даље себи у браду из страха да се не би вратио. – Не бојим те се – кажем поново, гледајући у пластичну бубамару у својој руци. – Не бојим те се.
…
Будим се у кревету обливена знојем. Поново исти кошмар, мада до сада никада није био овакав крај, баш чудно. Окрећем се на другу страну кревета и поново затичем хладно изгужвано место. Изгледа да ни данас нећу моћи да му кажем. Устајем и пуштам музику; исте секунде мишићи ми се опуштају и мисли су ми бистрије. Не знам шта бих радила без музике, не бих могла да проведем ни један једини дан без ње. Везујем косу у реп и крећем са чишћењем стана. Међутим, врло брзо завршавам јер је било мало нереда. Тешко је наћи неред када чистите свакога дана. Бацам се на кување ручка, сецкам лук док у позадини слушам Џима Кера. Песма ми враћа сећања на филм „Јутарњи клубˮ, баш бих волела да га погледам поново. После сат времена и ручак је готов, гледам на сат и видим да ни половина дана још увек није прошла. Прилазим до прозора и посматрам парк у даљини. Много деце се игра на љуљашкама и клацкалицама, чак и са ове даљине у неким тренуцима чујем њихов смех. Дубоко удишем ваздух, одлучила сам, идем до парка. Пријаће ми свеж ваздух и имам довољно времена пре него што се он врати.
Још увек сам метрима далеко од игралишта, а вриска деце ми већ пара уши. Пре уласка у парк купујем кокице и лимунаду код оближњег продавца. Окружује ме стампедо у потрази за лизалицама и шећерном вуном. Стрпљиво сам сачекала да сви малишани узму шта желе пре него што сам наручила за себе. Скоро на свим клупама седе мајке, неке читају, неке разговарају или гледају у телефоне. Успела сам да нађем једну празну клупицу, заузимам место и надам се да неће доћи неко ко ће тражити да седне. Срце ми обузима топлина када гледам у сву ту дечицу која јурцају около, а очи ми се пуне сузама. Одувек сам желела да будем васпитачица, али су ствари постале компликоване када сам се удала и постала домаћица. Помисао на то да не могу по цео дан да склапам коцкице и скупљам разбацане бојице изазива ми грчеве у стомаку.
- А шта ти је то? – зачујем пискутави гласић који ме прене из мисли.
Поред мене стоји најслађа девојчица коју сам видела. Има плаву локнасту косу и очи плаве као море. Слажу јој се уз боју хаљинице коју носи, сва је украшена туфницама и машнама. Изненађена њеном појавом, заборавила сам да ме је нешто питала, а онда видим како прстићем показује на модрицу коју рукав хаљине није успео да сакрије.
- То, овај, није ништа – кажем најнежније што могу.
- Имам и ја – каже она и показује ми малу модрицу на колену. − Пала сам кад сам возила „бицикуˮ. А где си ти пала?
- Пала сам када сам силазила низ степенице – црвеним због тога што лажем дете које ми је једва изнад колена.
- Онда не тлеба више да идеш уз степенице – каже она озбиљно док диже кажипрст да би нагласила важност свог савета.
- Нећу више – смешим јој се.
- Јеси ти његова мама? – пита ме она и показује на дечака са мајицом на пругице.
- Нисам.
- Он ме је гулнуо у песак. То није лепо – прекршта руке како би нагласила своју љутњу, али као и свако дете брзо заборавља на то и наставља да прича.
- А јеси његова мама? – показује на дечака који је поред онога са пругицама.
- Не.
- Онда си њена – поносно упире прстом у девојчицу у црвеној сукњици.
- Нисам – сузбијам смех. − Ја немам децу – нагон за смејањем моментално престаје.
- Немаш? – пита она збуњено.
- Немам, али ускоро ћу имати ћерку – пуштам да ова изјава лебди неколико тренутака. Први пут сам ово наглас изговорила и то, не знам зашто, пред девојчицом, чије године могу да набројим на прстима једне руке.
- Кад поласте, доведи је овамо да се игламо.
- Хоћу.
- Ево – даје ми нешто у руку и онда одскакуће до тобогана.
Отварам шаку и на тренутак не чујем ништа око себе. Немо гледам у мали предмет на длану и не могу да дишем. Сваки делић мог тела се тресе, а све емоције скупљају се на једном месту док не пукну. Не знам колико дуго сам тамо тако седела, не знам да ли ми је још неко пришао за то време, не знам ни како се зовем, али знам једну ствар. После толико година коначно сам сигурна шта треба да радим. Требало ми је времена да се натерам да отворим очи и погледам свет око себе. Знам шта треба да урадим због себе, због девојчице која ми је пришла и због девојчице која ће тек доћи на овај свет. Устајем са клупе и правим први слободан корак после толико година.
…
Већ шести пут гужвам папир, не могу никако да саставим поруку. Урањам главу у руке у потрази за речима, а онда схватим да ми, у ствари, нису ни потребне. Вадим мали предмет из џепа, љубим га и остављам за собом. Било би превише болно да гледам у њега сваког дана, а немам срца да га бацим.
…
Отвара врата и улази са ципелама, не бринући да ли ће умазати брижљиво орибани под. Отвара фрижидер и тражи пиво иако је попио већ осам у кафани након посла. Баца се у фотељу и диже стопала са све ципелама на сто. Требало му је петнаест минута да схвати како нешто фали. Скида каиш и креће редом да разгледа собе. Како се усуђује да не дође да га поздрави када дође са посла где тешким радом зарађује свој новац? Собе су празне, као и орман са њеним стварима. Псује и баца ствари око себе, зове је на телефон, али женски глас му говори како број није у употреби. Пала је ноћ, а она се и даље није вратила. Попио је све што је било у фрижидеру и заспао на столици. Тако је дочекао и јутро. Подиже главу и обара две флаше, које се ломе на поду. Звук га тера да отвори очи, трепће све док му се вид не разбистри, а онда угледа нешто мало на стаклу. Са друге стране стола у њега буљи пластична бубамара.
Миљана Цветковић
Насловна: Unsplash
Dubokoumno i pronicljivo