живи у кући која се налази на врху највише планине. кућа се често клати, али никако да падне. нарочито се заљуља када дува јак ветар, а сви знамо како ветар уме да буде немилосрдан на таквим висинама. то знају и они који се не баве алпинизмом, зар не.
оно што већина нас не зна, то је да тога није свестан. претпоставља се да разлог лежи у томе што му се често љуља у глави, тако да када ветар заљуља кућу, њему је то неосетна појава. само му се изједначава са вихором у глави.
познато је да уме често да изађе на трем и да баци поглед на облаке, далеке висоравни, поља, шуме и људе које тешко да може да види. додуше, он се и не труди њих да види, јер о њима, убеђен је, зна све.
не пије и не пуши. постоје неке приче које говоре да је некада и знао да се опије, да се весели и бахати као дионис, али нико у њих не верује. чак и да је то истина, то није разлог његових вртоглавица. могуће је да то због разређеног ваздуха горе на висини, или му понекад једноставно не прија да буде сам. непознаница је то велика. неки тврде, а то су они најхрабрији, да понекад баца каменчиће на нас који живимо у подножју планине и у њеној околини. по њиховом казивању, он то чини да би нас подсетио да је он и даље ту, да није умро, нити да се негде одселио. други, пак, говоре да хоће неког намерно да повреди. код многих међу нама то изазива смех. зашто би он било кога повређивао.
верује се да је једном покушао да сиђе. чак се говори и да је дошао до средине планине, провео неко време ту, па чак и поразговарао са птицама, гуштерима и једним медведом, да му се тај медвед чак и поклонио, па га је неко време и служио храном, да му је био верни слуга. толико га је тај медвед поштовао, веле неки и данас, да још увек, након толиких година, пати за њим. а он, коме је висина друго име, једног јутра је медведа помиловао по глави, уронио му своје дуге неговане прсте дубоко у крзно, и оставио га када се свега тога заситио. и онда, онда се вратио назад.
нико од мештана чак ни у шали није прокоментарисао да се због тог силажења и пентрања уморио. али је било и неких, а то беху они најхрабрији, који су нас све убеђивали да се он плаши да сиђе, да се плаши да буде са нама. ко ће га знати.
једном су у наше село дошла двојица странаца, средовечни човек са својим сином. обојица су били чудно обучени, са некаквим маскама на лицу и још чуднијим наочарима. долазили су раније и други, али о њима је сад сувишно говорити. зато их прескачем и настављам о оцу и сину. говорили су за себе да су авијатичари, али и да су недавно балоном летели по овим крајевима. људи су их частили ракијом, погачом, пројом и свињетином, и уживали у њиховом друштву. председник наше општине, први човек нашег села, седео је за столом са њима и приповедао им о историји наше заједнице. многи од нас, седећи у тој кафаници, чули су како лепо и са симпатијом говори о свима нама, о нашим прецима и нашем поколењу. чак је говорио о житељима нашег колектива који се још нису родили, чији се родитељи још нису ни упознали, јер код нас, то је важно рећи, нема разлике између оних који су били и оних који ће да буду. а то причу не чини мање интересантном. напротив.
председник је углавном говорио монотоно, али код пажљиве публике његови говори су знали да доведу до слатког сна, или до жеље да се ракија мало више пије, што нам је свима скраћивало време. или га је продужавало, нисам сигуран.
странац и његов син били су фасцинирани. и поред тога што је прича председника и овога пута ишла једном правом линијом, што је била предвидљива и када би се враћала уназад, једнако као и када би досезала у далеку будућност, и отац и син су заинтересовано слушали, па су чак и постављали питања.
у целом селу су уживали статус почасних грађана.
и све је тако лепо било, док једног дана, тачније, једне ноћи, неко од мештана није запитао оца о његовом занату летења. овај је прво говорио о неким техничким детаљима свог посла, свог хобија, о томе како је учио школу за авијатичара, а онда је почео да нам говори о предностима висине, и колика та висина може да буде. онда су неки, а то беху они најхрабрији, упитали госта да ли он може да лети и изнад планина. наравно, кроз осмех је одговорио новопридошли. ја сам био присутан када је то питање постављено и када су се сви забезекнули. једна конобарица је застала између шанка и стола према којем је пошла. наш гост као да то није ни приметио, кренуо је да износи своја искуства, колико високо може да лети и како свет изгледа са толиких висина. и, а то је посебно нагласио, какав ужитак то пружа.
људи су почели узнемирено да се гледају и неки, а беху то они најплашљивији, полако и несигурно кренуше да излазе из кафане.
више се није имало куд. логично је било да сви помислимо на највишу планину која се гордо надвијала над нама и над целом нашом историјом. неколицина нас који смо ту остали бацали смо узнемирујуће погледе један на другог. председник је, колико се сећам, оборио поглед. да ли је могуће да и над њом они могу да лете. наравно, одговорио је старији пилот након што је један, а то беше најхрабрији међу нама, то питање поставио са замуцкивањем.
ћутање је испунило целу кафану. нелагодност је била толика да су се људи суздржавали чак и да штуцну од ракије и да подригну због кајмака. најзад, председник рече да је за данас доста приче.
у наредних неколико дана сви смо избегавали наше госте. а њима то као да није сметало. чак су у једном тренутку рекли да би морали да крену даље. даље да лете, питали смо се сви ми. и баш уочи њиховог поласка, председник је са двојицом-тројицом наших људи, позвао и оца и сина на разговор у своју канцеларију. дуго су унутра разговарали и, напослетку, задржани су у притвору. у извештају је писало да су признали да су летели изнад наше планине и да на њеном врху никога нису видели. штавише, видели су једну чистину, нешто што је неке од нас, пре свега оне најпаметније, подсетило на ћелу какву неки мушкарци носе на глави. зар тако неко да говори о нашој планини, па још и да прећути да тамо горе неко живи, дише и чува нас од земљотреса и јаких киша. срамота.
извештај о привођењу послат је даље по једном младом писару који и сам беше ћелав. ћелав као наша планина, у себи смо са страхом говорили сви, па чак и они најхрабрији. напослетку, после неколико дана, или после неколико година, дошли су органи реда.
добро су изрибали председника. чак се говоркало и да су га у његовој канцеларији, пресамитивши га преко његовог радног стола, по голом дупету пљускали тољагом, због чега је овај након тога био малчице буљав. нама осталима су наложили следеће:
због те ваше планине сте пошандрцали. одузели сте слободу недужном човеку и његовом сину. за казну ћете морати да ископате рупу, што дубљу рупу, колико је и ова ваша планина висока, и неко време да проведете у њој. то ће бити најбољи лек за ову вашу бољку. накнадно ћемо вам јавити када можете да изађете из ње. до тада, чека вас велики посао.
и јесте био велики посао. био сам младић када је са копањем почело, а старац када је са тим завршено. нећу да кријем. осетио сам се поносним када сам бацио поглед у тај бездан.
полако смо се спуштали у рупу. прво жене, деца и старци, а онда и остали. и то силажење је такође дуго трајало. на крају, када смо се сви спустили, после неког времена, кренули смо са проширивањем рупе. нови председник општине је унук оног буљавка. људи се и даље множе и, спреман сам да се закунем, живот се одвија скоро исто као и раније.
ја сам, треба ли то да додам, најстарији међу житељима новог села. чак сам добио и почасно место у овој насеобини. многи ме дворе и врло су пажљиви према мени. успели смо у међувремену да изградимо и школу, и болницу, па чак и позориште.
оног који нам је онолико заокупљао пажњу сада нико више и не помиње.
и опет гледамо горе одакле допире светлост готово једнака оној од раније. можда не гледамо баш онако често као некад, али ипак гледамо. сада, са дна рупе, односно из нашег села, можемо повремено да видимо неке животиње које радознало бацају погледе на нас. неколико пута међу њима се нашао и један медвед. изгледа да су се осмелиле и спустиле се са планине. али да се спусте у село не смеју, као што ни онда, док су биле на планини, нису смеле да се спусте до нас.
неке шаљивчине међу нама, упознате са нашом историјом, кажу да смо ми сад на врху планине, али наопако. то код већине становника изазива смех.
једном је неко, један од оних најхрабријих, предложио да се он сам попне горе и да извиди ситуацију. једногласно је ућуткан суровим методама.
Душан Стојменовић
Напомена: Доследно мала слова у тексту жеља су аутора, не пропуст лектора.