На плафону самице у логору налазио се само један чунчић кроз који се видело небо и кроз који је улазио кисеоник. Чунчић је заправо био једина ствар која је одржавала логораше у животу. Данима би седели у тишини на екстремним температурама, без воде и хране. Слушали би тишину и покоји јецај из суседних ћелија, плитке уздахе у борби за ваздухом. Међутим, кроз чемерну свакодневицу логорских дана продро је трачак наде оног тренутка када је у ово мучилиште стигла Нада, која ће годинама касније постати симбол отпора и храбрости.
Нада Томић била је студенткиња машинске технике у Нишу, а студије је прекинула почетком Другог светског рата придруживши се покрету отпора. Имала је 21 годину када је заробљена као борац Топличког партизанског одреда, марта 1942. од стране Бугара и четника, у борбама око Прокупља и Лесковца. Месец дана касније, након саслушања у Куршумлији и Лесковцу, одведена је у логор на Црвеном крсту.
Нада је спадала у трећу категорију заробљеника – оних за које се сумња да припадају покрету отпора или сарађују са њим. Боравила је у такозваној женској соби са девојкама које су делиле исту судбину, а међу њима је била и Надина другарица Милка Протић. Заробљени партизани били су под даноноћним надзором стражара и стрељани приликом масовних погубљења ради одмазде. Знајући шта их чека, услед приватности које су имале, почеле су да осмишљавају план бекства.
Због првог великог бекства у фебруару 1942. режим у логору постао је оштрији. У организацији наредног бекства учествовали су и мушки логораши, па је остваривање сарадње било јако тешко. Једини начин пробоја био је кроз ограду направљену од два реда бодљикаве жице. На Надин захтев њени родитељи су набавили маказе за сечење жице, а један од радника у логору их је прокријумчарио. Бекство је организовано 2. децембра исте године, али је већина логораша ухваћена и стрељана. Нада је успела да побегне заједно са Милком, али су убрзо поново ухваћене и враћене у логор.
О томе сведочи логораш Градимир Петровић: „Наду Томић и Милку Протић саслушавали су исто тако неколико пута, али оне никога нису одале, па су увече изведене и стрељане на месту где се сада налази Средњетехничка школа. То се догодило негде око 4 сата или 5 сати предвече, зимско време.”
Као и сваког логораша осуђеног на смрт, Наду су постројили заједно са Милком у линију уз јаму шанца, док су леђима биле окренуте џелатима. Време им је текло споро, а секунде су пролазиле све дуже док су се суочавале са смрћу. Стрељане су у потиљак, а она која је остављена за крај могла је да чује ломљење лобање и види њене делове како се расипају около. Не можемо да знамо о чему је Нада размишљала у том тренутку – да ли се пркосно насмејала, мислећи да је не могу поразити, или је била поражена чињеницом да није успела. Међутим, оно што је остало иза ње јесте име партизанке чиjи отпор још увек живи.
Пише: Марија Тодоровић
Фото: Меморијални комплекс 12. фебруар – Народни музеј Ниш
Литература:
Небојша Озимић, „Логор на Црвеном крсту”, Ниш, 2011;
Mонографија „Логор на Црвеном Крсту”, Београд, Субнор, 1983;
Иван Митић, „Бекства из логора на Црвеном крсту”, Ниш, 2014.