Profesor Filozofskog fakulteta u Nišu, pesnik, esejista i prevodilac dr Ivan Cvetanović dobitnik je internacionalnog priznanja za životno delo Akademije „Ivo Andrić“, koja mu je dodeljena za ukupan doprinos književnosti. Cvetanović je posebno nagrađen za tumačenje i prevođenje književnosti severnoameričkih Indijanaca.
Sa profesorom Cvetanovićem imali smo prilike da razgovaramo o nagradi, pisanju, prevođenju, ali i o daljim planovima za rad i napredak u karijeri.
Dobitnik ste internacionalnog priznanja za životno delo Akademije ,,Ivo Andrićˮ, koja Vam je dodeljena za ukupan doprinos književnosti. Koliko Vam znači ova nagrada?
Ivan: Akademiju ,,Ivo Andrićˮ, pri Udruženju književnika Srbije, pokrenuo je pre dvadesetak godina naš istaknuti pisac i prevodilac sa nemačkog jezika Radomir Smiljanić, po ugledu na Geteov Institut, čija je misija da promoviše književni i prevodilački rad i jednom godišnje nagradi pojedince za sveukupni rad u oblasti književnosti, prevodilaštva i promocije naše književnosti van granica Srbije i najbolje knjige za pojedinačne žanrove objavljene u protekloj godini. Ove godine je Nagrada za životno delo dodeljena meni i ja vidim ovu nagradu i kao priznanje, ne samo meni, već i gradu u kome živim i fakultetu na kome radim. Svaka nagrada, ako je zaslužena, svom dobitniku donosi radost, jer je njegov napor, konstantan rad i zalaganje u određenoj oblasti prepoznat. Ja nikada nisam jurišao na nagrade. Konkurišući na stotine konkursa, jer sam uvek verovao, kao što je mudri Duško Radović rekao, da je najbolja nagrada, talenat koji neko poseduje za umetničku delatnost. Za mene je uvek bilo najvažnije istrajno raditi i ta moć koncentracije i radne discipline su mi bile vredne nagrada. Ova nagrada mi je potvrdila da su moj rad, trud i napor prepoznati, a to u isto vreme može biti i smernica za sve kreativne ljude da se težak i dosledan rad ceni i prepoznaje. Preveo sam i napisao predgovore za Antologiju pesama i Antologiju priča američkih Indijanaca, radim i na Antologiji drama Indijanaca, a prevodio sam i druge značajne tekstove iz oblasti književnosti.
Šta je po Vama suština stvaralaštva?
Ivan: To pitanje je zaista veoma kompleksno i trebalo bi da razgovaramo danima o tome. Pokušaću da odgovor svedem na razumnu meru. Čovek je pre svega duhovno biće. Ja to stalno ponavljam. Otuda i potreba da istražuje sve oblasti nagomilanog neznanja ili suviška znanja o nepotrebnim stvarima. Voleo bih da i ovde pomenem jednog bugarskog pesnika i mistika koji je rekao da se poezija ne nalazi u književnosti, već u bogatstvu čovekovog unutrašnjeg života. Miljković je rekao da će poeziju svi pisati, misleći verovatno na te ogromne potencijale stvaralaštva koje negde u dubini sebe krije svaki pojedinac. Ako svi, manje-više, pišu poeziju ili dnevnike u mladosti, ili kada su povređeni u ljubavi, zašto sumnjati da će ta ogromna, sublimirana energija jednom pronaći svoj put? A verujem, kada se ovo bezumlje sa medijima i novim tehnologijom primiri i dođe neminovno zatišje, da će se ljudi vratiti poeziji, jer kako je jos Šekspir rekao: „Pesnik je jedini istinski čovekˮ. Verujte mi da će se jednog dana obistiniti Miljkovićeva vizija.
Danas su vrednosti društva mnogo drugačije nego nekada. Šta po Vama danas treba vrednovati?
Ivan: Kroz vekove i milenijume, ljudsku civilizaciju su krasile različite vrednosti i one su bile okosnice opstanka. Od osnivanja prvih država do danas postojali su kodovi ponašanja koje su nametali obrazovanje, religija, politika, roditelji i ta evolucija vrednosti se odvijala vrlo sporo, ne kao evolucija, već u cikličnim periodima. Kultura, za koju je Ciceron na primer govorio da potiče od cultus (negovanje biljaka), da bi se taj simbol proširio na negovanje ljudskog duha. Najvažnije svojstvo čoveka je stvaranje simbola, a najreprezentativnije simboličke forme su: umetnost, mit, vera, filosofija, jezik, moralne vrednosti. I danas kao i u ranijim vekovima dolazi do plime i oseke svih vrednosti simboličkih formi. Ono što je najvažnije je da se potpuno ne odustane od osnovnih ideja: dobra, plemenitosti, davanja, praštanja… A ako se to desi, onda možemo slobodno govoriti o nekoj drugoj vrsti bića, ne ljudskoj. Iskreno se nadam da do toga neće doći. To neće dozvoliti neki mnogo savršeniji svetovi od našeg.
Objavili ste, između mnogih vaših knjiga i Antologiju poezije i Antologiju proze američkih Indijanaca. Zbog čega tolika zainteresovanost za ovaj narod?
Ivan: Da, već sam pomenuo te dve Antologije. A zašto tolika zainteresovanost? Zato što su oni pravi predstavnici planete Zemlje. O njima nisam učio samo iz knjiga, već iz neposrednog života s njima od nekoliko meseci. Oni su pravi predstavnici jedne pitome civilizacije koja je živela u potpunom skladu sa prirodom, razumevala njene zakonitosti i negovala bezuslovnu ljubav prema njoj. Oni i dalje, koliko im savremeni uslovi života to dozvoljavaju, žive u skladu sa principima svojih predaka. A šta su uradile industrije „naprednihˮ, zapadnih naroda? Dovele su opstanak ljudi do ivice provalije. Kamo sreće da smo počeli ranije da se upoznajemo sa vrednostima te civilizacije, ne bismo došli u situaciju u kojoj se svet nalazi danas – na ivici velike katastrofe. Inspiraciju za pisanje poezije i proze? Koldvel je jednom, nesvesno, dao jednu malu definiciju pisanja: „Pišem zato što sam video ljude o kojima nešto moram ispričati. Pisanjem kreiramo izmišljeni svet koji je mnogo interesantniji od ovog koga svakodnevno živimo i koji je od čoveka načinio prevareno i nesrećno bićeˮ. Za mnoge pisce je to bekstvo u svet koji mogu kreirati po svojoj želji. Još ćemo mnogo vremena provesti u istraživanju tajne stvaranja i razloga za njeno postojanje. Samo, uvek moramo imati na umu jednu činjenicu vezanu za književni tekst – sve u tom tekstu je umetnost reči. Taj svet u njemu nalikuje realnom životu, ali je to samo jezička umetnost, fiction, koja nas od života koji svakodnevno živimo odvaja jednom velikom estetskom distancom.
Kako biste opisali sponu između književnosti i novinarstva?
Ivan: Mnogi veliki pisci su počinjali kao novinari: Hemingvej, naš Crnjanski, Markes… samo da pomenem neke, a mnogi pisci paralelno stvaraju književne i novinarske tekstove preplićući različite žanrove, stilove i iskustva, stvarajući vredna umetnička dela. Istraživačko novinarstvo, feljtonistika i reportaža su bliži književno-umetničkom nego publicističkom stilu. U Americi, unazad dvadeset godina je, na primer, pokrenut novi pravac u književnosti koji se zove New Journalism i sa vremenom koje dolazi, linija razdvajanja između novinarstva i kniževnosti će biti sve tanja.
Koji su Vam dalji planovi?
Ivan: Planovi, nažalost, ne zavise uvek od nas samih. Život ima pet koncentričnih krugova, bar za mene, po ugledu na spojene olimpijske krugove. Život u Srbiji, pa život u Americi, tako da sada živim treći krug. Za stvaraoca nikada vreme ne presušuje. Imam toliko toga jos da uradim. Samo da se glasno preslišam o nekim planovima: kompletiranje mojih izabranih dela u šest knjiga do kraja ove godine kod jednog beogradskog izdavača, Antologije drame Indjanaca, Antologije „Poezija na kamenuˮ, završavanje dva romana koja paralelno pišem, knjige poezije koja je u poslednjoj fazi ključanja i još mnogo toga. Pošto dosta vremena provodim u čitanju, pripremi i držanju predavanja, ne ostaje mi mnogo slobodnog vremena. Međutim, ja imam mnogo enrgije i radne discipline, tako da ću stići još mnogo toga da uradim, jer ja nikada ne ostavljam stvari nezavršene. A pošto planiram da živim najmanje sto godina, onda će biti dovoljno vremena da završim mnoge moje ambiciozne planove.
Intervju radio: Aleksandar Đokić, glavni i odgovorni urednik SDL-a.