У теби сам сакрила руже. Трње чувам за тужне дане. Чувам за бесане ноћи без месеца, кишна поподнева и тмурна јутра. Трње чувам за ноћне море, тужне ноте, заборављене стихове, покидана писма и избледеле осмехе. Трње чувам да убијем себе – без отрова, боли и страха. Да убијем прошлост, мрачне дане, сећања која се нижу кроз паучину магле и никад досањане снове. Трње чувам да угушим лептирова крила у плућима и оно мало ваздуха у устима. А теби, мили мој, остављам оно најлепше од мене. Остављам своје латице и песме, да их носиш на рукама попут крила, дишеш за њих и сачуваш од заборава. Да (са)чуваш љубав, живот и осмех онако како ја нисам могла. Остављам ти сећање на све лепо и ружно; да донесеш с друге стране огледала, док и моја последња црвена латица не увене на пучини заборава. Срешћемо се с друге стране живота.
Александра Вукић