Anastasija Cvijanović je glumica i pesnikinja. Rođena je u Prištini 1996. godine. Apsolvent je na Filozofskom fakultetu u Nišu, smer Komuniciranje i odnosi s javnošću. Često je možete videti u svom elementu na daskama koje život znače. Ona ima tu sreću da može da bude bilo ko, bilo kada. Uzor su joj obični ljudi i veliki srpski pisci. Na kafi razgovara o svemiru, postojanju i velikim misterijama. Ponosno piše za Crnu ovcu, bavi se meditacijom i radi na svojim predstavama.
Oni koji je poznaju će vam reći da je Anastasija satkana od niza suprotnosti: juče je plakala na sceni, a danas joj od života ne treba ništa više, ali, ako je pitate da vam se predstavi, reći će da nije ni najbolja ni najgora. Skromnost je njena vrlina i kako reče u jednoj svojoj pesmi: Ti si ti, i to je u redu. Iz ugla nekoga ko ima tu sreću da je lično poznaje i uvrsti u red svojih dragih prijatelja, reći ću vam da je ona zaista poput šarenog mozaika, satkana od niza raznolikosti, a to je ono što je izdvaja od drugih.
Nateralo me je neko vreme
Nateralo me je ono vreme
U kome razdoblju spava san
I mirišu oblaci na plač
Nateralo me je ono vreme
Kad su obrazi u kutijama stavljeni
Da se ne stide,
Da ih niko ne dodiruje.
Ono vreme
U kome brzo zaboravljam
I u kome se još brže ljutim
Nateralo me je
Da se sa iglicama mojih ledja,
Igram.
Neću da ćutim.
Nateralo me je moje vreme
U kome mi je neko kao čin
Dodelio strah,
I strpao kilo briga na rame.
Da im dokažem da sam hrabra.
Da im dokažem
Da je ovo vreme
Koje sam naterala da se stidi
I da plače,
Ako bez cilja,
Muči svoju decu.
Igra ega
Jednostavno je
Neki ljudi nisu stvoreni za velike živote.
Dani,
meseci,
godine,
kako iz tvojih usta vrišti muk.
Znaš,
poput onih snova u kojima trčiš,
a ne pomeraš se sa mesta.
Poput onih snova u kojima zauvek odlaziš,
a nikad ne stigneš.
E,
tako se moje reči,
silovito probijaju iz mojih grudi.
One nikako ne pronalaze put do grla.
Ne protresu glasne žice.
Ne prave buku.
Ne prave šrkipanje, vrisku i gegove.
Moje se reči talože na grudima,
I jedino prave težinu.
Dodir sa svetom je sada čisto fizički.
I kad progovorim,
to iz mene neko drugi viče,
drsko odgovara svakodnevici,
komentariše komšije,
zamara prolaznike.
Govori kratko, jedno te isto.
Ta druga osoba ne može da objasni kao ja.
Zapetlja se u svojoj gluposti.
Zaboravlja nazive, gradove i ljude.
Ta druga,
prosta persona,
ima kratak fitilj.
Stalno preti budućnosti,
maše svojim uspesima.
Šepuri se bez razloga.
I kad se ugase svetla,
napokon prepusti pozornicu meni.
Dogovorimo se na spavanju,
da će od sutra,
evo,
od šest ujutru,
da se uzme upamet!
Mogu ja da mislim, a ona da priča!
Ustajemo rano,
čitamo,
vežbamo,
meditiramo,
jedemo zdravo.
A sutra nikad ne dodje.
I opet je danas.
U jednoj sobi,
jednom krevetu,
jednoj spavaćici.
Sa istim obećanjima.
Izgleda,
Da je sve samo san u kome trčiš,
A ipak uvek,
Baš uvek zakasniš.
Izgleda,
Da je sve samo san u kome godinama hodaš,
A nikad ne stigneš!
Izgleda, da ima ljudi koji nisu stvoreni za velike živote.
Izgleda mi ostaje samo preživljavanje.
Loši alhemičari
Ti si ,
Kad me krv peče.
Ti si,
Kad mi koža zavija.
Oko vrata i na rukama
Ti si,
Manjak kiseonika.
Strije na međunožju
Večita naježena koža na rukama
Ti si,
Tuđi dlan na butinama.
Ti si neprijatna tišina u razgovorima,
Prašina na bedrima,
Ti si onaj koga zamišljam
Dok se kupam.
Ti si,
paralelna realnost u mojim mislima.
Sa tobom živim običan život
I sa tobom ga završavam.
Ti si,
mrtva koža moga lica.
Ti si,
Ples na prstima koga ne odigram
Sa tobom sam balerina i odrasla,
Sa tobom sam sve što nisam.
Ti si,
razgovor u pogrešno vreme.
Ti si,
So u plućima.
Trenutak kada ti od talasa nestane vazduh.
Ti si,
Puštanje otpora,
Nestanak izlučevina,
I odmah stvaranje novih.
Ti si,
Deo snova,
Neočekivanih,
Snova koji te probude.
Koje nikada ne bi trebalo da sanjaš.
Ti si ti,
i to je u redu.
Ti kao,
Svrab iza uha,
Poljubac u rame.
Ti si golotinja,
Potpuno obučena,
Otkrivena,
Potpuno sakrivena.
Ti si,
drugi svet si ti,
Hiljadu svetlosnih godina dalje.
Do tebe se putuje,
Do tebe se ne dolazi
Hiljadu svetlosnih godina te nagađam.
Hiljadu naših ti se odmaram,
U hladnoj sobi,
Na toplom ramenu,
Ti si fetiš.
Uvijen u džemper.
Ti si uznemirenost,
Koja čeka da te sretne,
U hodniku,
Na ulici,
U čaši mleka za doručkom.
Ti si žeđ
Koja se gasi,
Onda kada ljubav počinje.
Ti si žar,
Koji nikada ne prestane da crveni.
Ti si prasak mojih misli.
Muka dok gladujem,
Prva svetlost,
Posle tri meseca zime.
Ti si,
Miris kafe pomešan sa viskijem.
Ti si,
U osmehu kada se u hiljadu svetlosnih godina,
Klišeirano sudare svetovi.
Smeh koji ne umem da prepričam,
Osećaj koji znam da pamtim.
Ti si požuda,
Filmska scena zabranjene ljubavi,
Nisi ljubav,
Ti si požuda!
Mi smo loši alhemičari.
Ti si,
Kada me peče krv u vratu.
Ti si,
Koža mojim rukama.
Ti si,
Blagi bol u preponama.
Ti se rastvaraš.
A nikad se ne pretvoriš,
Samo se utapaš,
Iz želje u ljubav,
Iz ljubavi do udarca u zid.
Filmske scene odlaženja.
Ti si ti,
I to je u rеdu
I onda kad te sretne,
I sve ispočetka.
Objavljeno na:
https://blacksheep.rs/losi-alhemicari
Ho’oponopono
Sigurno se pitaš šta po tvome ostavljenom telu ostavlja trag.
Sigurno se pitaš što ti išarano telo zaudara na mene.
Sigurno se pitaš što ti na telu vrišti pora.
Od bola.
Ili patnje.
Od žudnje.
Dođi da se gajimo noćas.
Da zalivamo kolena, gde nam butine rastu.
Da sunčamo međunožje.
Da se smejemo podmuklo,
Grozno.
Dođi, da iz nas ispliva zlo,
Da budemo najružniji.
Najlošiji
Najbučniji.
Najsvađaniji par.
Da se drugi smeju.
Dođi, da izbacimo frustraciona mesta energije.
Da pričamo jednostavno.
Da kažemo da od ovoga nema gore.
Dođi, da sunčamo međunožje.
Da nam prokuvaju strasti.
Da smo u sedmom krugu pakla.
I nekršteni.
Dođi, da sunčamo glave.
Da se duhovno prožimamo.
Dođi, da ne budemo najglasniji.
Dođi, da se volimo.
Dođi, da puštamo jednu te istu pesmu 15 puta,
Da kažemo svim prijateljima da smo umorni,
Da mnogo pišemo,
Slabo spavamo.
Jedemo knjige.
Dođi, da nemamo prijatelje.
Zovem te kao drugarica.
Samo dođi.
Dođi, jer znaš da nikad neću da te pustim da ideš na letovanje.
Ti ionako ne voliš more.
Dođi, jer znaš da nikad neću da odem iz stana.
Dok se smrtnički ne poubijamo.
(Ako ikako može drugačije, no smrtnički)
Dođi, da kažemo najluđe reči,
A one najromantičnije prećutimo
Da nam neke pređu u naviku,
A sve navike u dosadu.
Ustaljeni redovi, za nespavanje.
A ustaljeni parovi, za rušenje.
Nisu svi nesrećni!
Mi za primer!
Dođi,
Očajnički dođi.
Znaš koliko mrzim ostavljanje.
Stalno su svi odlazili,
Neko mora i da ostane.
I nemoj da si mi podsmevao pesmu.
Dođi, da mi izaberemo noćnu umetnost,
Jer ja na ovu dugo kasnim.
Dođi, da ti ispričam snove.
O novoj knjizi, predstavama, nagradama, recitovanju.
Dođi da se nastavljamo.
Ti si moj produžetak.
Dođi, jer ne znaš šta bi drugo.
Dođi, i po kiši.
I kad ne možeš.
I kad ne želiš.
Dođi da mi razbiješ predrasude
O zid srca.
I da me gledaš kako plačem bez razloga,
Uvek na isti stih.
Dođi, da ne umemo da objasnimo,
Zašto ostajemo.
Dođi zbog svih krajnosti koje posedujemo.
Na krajevima svih karata.
Nek nam se smeju anđeli.
Đavoli,
Ptice.
Dođi, da napišemo novu oazu ljubavi.
I da otvorimo vrata raja.
Dođi, da se mi svima smejemo.
I da ne idemo nigde.
I da ne kažemo ništa.
Dođi, da nemamo neki upečatljiv kraj.
Da smo spoj krajnosti.
Da ja zbog tebe ne odem u Tursku.
Ti zbog mene da ne vidiš Varšavu.
I da prezreš sve kike na svetu.
Dođi, i reci mi jedan razlog
Zašto ne bi.
Ajde da ponavljamo četiri svete reči.
Dođi, da se duhovno prožimamo.
Ho’oponopono
Ho’oponopono
Ho’oponopono
Ho’oponopono
Objavljeno na:
https://blacksheep.rs/ho-oponopono
Anastasijine pesme nam je predstavila Jelena Jocić.
