СТЕПА (мојој посестрими Евгенији) Кроз белу и хладну степу пројури ноћ. Већма студ. Ко пас. Ко траг му на репу... Оставих праг. Камо и куд? Из чаја мирис ко беба, то спокој ми чујем шаље. Још мало грли свог неба. Воли га и кад си даље. Чернозему, благо наше! Кличи ми: Бол није вечит! Даљине ме ове плаше. Док ћутим, траг нек је речит. У белом окну да скончам, твојој степи да предам страх. Моја си, пшеница, јечам... Теби остављам кости, прах.
ЕВГЕНИИНА СТЕПЬ (моей посестриме Евгении) Широкой студёной степью промчится ночь – вечно бела. Как пёс – за собственной сенью – оставлю дом. За кем? Куда? Запах детства из чашки чая утешит, знаю, когда нелегко. Небо своё обними, оставляя. Люби его, и когда далеко. Чёрной земли богатство шепчет: ни боль не вечна, ни грусть! Пугает всё чаще пространство. Молчу. След мой ответит пусть. В белом окне окончится время. Твоей степи отдам страх. Моя золотая рожь, пшеницы семя, вам оставлю кости, прах. (Перевод Евгения Дюжева)
Извор: LiveJournal
Биографија:
Мирјана Балтезаревић је песникиња рођена 7. јуна 1969. године у Фочи (Република Српска). Радови су јој заступљени у књижевним часописима за децу и одрасле и у антологијама. Песме су јој превођене на немачки, руски, македонски и енглески језик. Неке од песама су и компоноване. Објавила је две књиге за децу: „Дневник малог Луке” (Арте Београд, 2011) и „Шојла Мојла” (Дом културе Црвенка, 2015) за коју је добила награду „Булка”. Живи у Нишу.
Наловна: Unsplash