– Шта се десило? Ко је умро сад? Из те твоје Србије само лоше вести.
Иван се по први пут запитао да ли није погрешио што се оженио Швеђанком. Србија, наравно, није била удаљена галаксијама, могао се за један дан, а авионом и брже, наћи у Београду, на Теразијама или у Нишу у тврђави или „код коња”. Само, временом је постојало све јасније – он је био коњ. Не зато што је отишао, већ зато што је отишао и маштао о томе да ће се вратити.
Било је дана када је као омиљени књижевни јунак Љуба Врапче, почињао своје унутрашње монологе оним једноставним: не, нећу се вратити.
Ипак, све је ређе веровао у то.
Мајка Вера се, наравно, радовала и надала. Хоћеш овог лета? А на јесен можда? Што не дођеш за Божић? Да те видим само. Прихватила се и Вибера и Скајпа, научила како да направи видео позив и кратко, баш на брзину, исприча шта то у Србији има ново.
Овог пута вести нису биле нове, али су га свакако изненадиле. Као, уосталом, све што се тицало Ане. (Свраћала Ана, питала за тебе. Видела сам Ану, махнула ми из кола. Ана се удаје. Звала ме Ранка на кафу, Ана добила сина.) Ана је била главна јунакиња митолошке приче коју је плела његова мајка Вера. (Понекад, али само понекад, и он сам би смишљао срећан завршетак за ту љубавну легенду.)
Улрики никад није било јасно зашто сваки од тих разговора завршава тако трагично. Није било драме, ни суза, али као да би се нека туга преко екрана слила у стан. Њена српска свекрва била је хиљадама километара далеко, али би она целог тог дана осећала као да је у кухињи, да јој отвара бели креденац, реже хлеб и истим плачним гласом говори: „Мора да сте гладни, какав је ово хлеб?”
Вера се, са друге стране, осећала подједнако присутно у том хладном шведском стану у ком се једе црни хлеб. „Ја сам мислила да је он од проје побег’о”, рекла је једном комшиници, „А оно испаде…”
Читаво поподне би загледала екран телефона и замишљала како је сад тамо, код њих, како њен Иван излази на терасу да запали цигарету – никако да баци то ђубре – како се и његова лепа Улрика мршти на ту грозну навику. Улрика. Кад је рекао да се жени, у делићу једне милисекунде, Вера је измаштала његову свадбу са Аном, ту из улице. Видела је њену густу црну косу и бели вео. Ту слику је завејало једно име – Улрика. Беле косе, белих трепавица, белог лица – уместо белог вела.
Да л’ Улрика урличе? Питала се кад легне да спава. Да л’ је Иван воли? Да л’ уме да воли, после Ане?
– Немој ти да се мешаш, како он хоће. – рекла јој је сестра.
Вери се чинило, да се можда само мало умешала, да би све било друкчије.
– Одакле знаш шта је ту с њима било?
Није знала. И друге су мајке тако, са много више пажње посматрале своју женску децу. Мушки су, то се некако подразумевало, имуни на љубавне проблеме. Не плачу по ћошковима, не крију смркнуто чело док перу судове (и не перу судове, божемесачувај!).
Иван је увек био насмејано дете, чак и онда, кад му је отац умро, он је то „поднео мушки”, говорила је колегиницама. Тек сад неких 15 година касније, постало јој је јасно, да је пропустила да га упозна. Мислила је – има времена, мора да ради. Има времена, тек је уписао права. Има времена, нека га с малом Аном, млади су.
Њено „има времена” прекинуо је Иван кад је с благим осмехом једног дана рекао: „Мама, ја идем у Шведску.”
Видиш да овде нема вајде, капале су речи, никако да нађем посао, Ана неће, добро, уосталом, нема везе ту Ана. Вера је слушала, али ништа није чула ни разумела. Знала је да се многи млади пакују, одлазе, али у њену мекану душу никако није могло да се прими то семе да тако мора. Да ће њен Иван.
Њему је рекла: добро, сине, ти знаш како треба.
И у ту реченицу су се сакрили сви Верини килограми туге и непристајања.
– Ти ће га пустиш? Сина јединца?! – упитала је комшиница. Зганутост наглашена јужњачким дијалектом завртела се у шољици кафе.
– Не могу да га задржим, он је свој човек. – помирљиво је рекла Вера.
Није га задржавала, пуна поверења у то да он заиста зна шта ради. Мада се у дну њене душе, испод силиних свакодневних слојева и филова пробудио осећај збуњене наде да он ипак неће да оде. Грчевито је стискала то уљуљкано уверење и кад га је пратила на аутобус, немој ти, мајко, за Београд, на аеродром, само би се измалтретирала.
Кад је отишао, тај се осећај преобратио у једнаку заблуду да ће доћи овог лета, овог Божића, за Ускрс, бар. Уместо загрљаја низали су се Вибер позиви, погледи у празно и „добро, мајко, морам сад да идем.”
– Је л’ има та твоја мелахнолија рок трајања? – упитала је Улрика гледајући га преко стола.
– То је само… Ништа… – одговарао би.
Шта ту, уосталом, има да се разуме?
Не, неће се вратити.
Србијанка Станковић
Прича је изворно објављена у збирци: „И тако у бескрајно“ (2022), Београдско издавачка-књижевна задруга
Насловна фотографија: Unsplash