Од миришљавих сеоских поља, пустих предела у подножју планина, преко уских уличица и сокака, све до задимњених и бучних градских улица и мирних бања, летео је свитац од раног сумрака до пред зору, смењујући своју брзину и путању, тихо и једва приметно ширећи јарку светлост и остављајући иза себе златасти траг у глувој ноћи. Тама што се смењивала око њега, све у зависности од тога где би се налазио у свом зачараном лету, за њега једва да и беше опажена, јер у својој самодовољној светлости он је уживао слатко и поносито. Ноћ је несумњиво била његово доба, али он је ноћ само површно могао да познаје, и то не само због своје светлости. Беше ту још нечега. Када би летео, ноћна тмина му се често чинила као један непрозирни пропланак кроз који је он струјао као вешт пливач кроз сребрнкасто језеро, не обазирући се ни мало на лагане таласе и промене температуре, уверен у своје тело и навике, с тим што је он био снажно вођен и снагом својих инстиката да сваку препреку и опасност унапред предвиди, те да је самим тим и избегне. У томе му је и светлост помагала, тако да није било ни потребе да своју околину поближе упозна и о њој некад да поразмисли. А волео је ноћ готово безумно као што један презирао.
Без обзира што је био њен слаб познавалац волео је ноћну таму као што је волео своју светлост. Волео је да лети у топлим и неизвесним ноћима онда када многи беже у сан, а немали број других траже друштво да би је лакше поднели и тако прегурали до дуго очекиваног јутра. Сем тога, то је време у коме нам се указује „ко је ко“ и „ које какав“ јер иако се дању сви боље видимо, мислио је често свитац, та видљивост остаје таква да смо у њој сви једнаку, исти и предвидљиви, док у овим мрклим тренуцима, та велика тама што се као црни плашт полако спушта са неба, омогућава да се свако покаже онакав какав је изистински. Па док неко бежи у траву, кревет, или у дрво да спава, неко се кроз црно црнило показује у свом пуном и правом Светлу.
Из овога се јасно види да је свитац гајио оволику љубав према ноћи да би се у њој шепурио, чега је и био свестан. Али оно чега није био свестан је то, да су ноћ и његова светлост зависне једна од друге и да једна другу подразумевају. Зашто готово никад нема жеље да лети дању, свитац се није питао, иако је, како је већ речено, дан обезвређивао као недостојан период за себе. Био је уверен да је шепурење једини разлог његовом дневном мировању.
Тихо летећи често је чуо свакојаке зрикавце и мале рептиле како зричу и зује, из великих и малих жбунова, птице како гласно хрчу на дрвећу, и виђао је бубе како тихују и хрче у трави, док је он неустрашиво облетао около њих и провоцирао их када би их обасјао и на тренутак пробудио својим светлилом.
Летећи тако једном, својски уживајући у мирном мраку између жбунова и непокошене траве, светлост му у једном тренутку обасја један призор који му до тад не беше потнат, јер поред своје гордости светлећег летача, он беше и млад и свитац. Свега неколико метара испред, истовремено и испод њега, лежала је једна буба која ја одавала неки, свицу чудан немир. Виђао је он, пре него да оду на починак, свакојаке бубе, те ружне и немирне створове, веће и мање, јаке и слабе, како се крећу; некад полако да их је било од досаде немогуће пратити, све до оних које су биле толико брзе да их једва и приметиш када изађу из неке рупе и одјуре у другу рупу, траву, или под дрво, свеједно. Ова буба сада, међутим, по нечему се разликовала од свих пређашњих са којима је свитац имао искуства.
То га је нагнало да слети и да јој се приближи и пажљивије је загледа. Угледао је нешто што га је збунило, па, на тренутак, и уплашило, тако да се снагом свог поменутог инстикта нагло удаљи од ње. Већ после неког краћег времена приближио се поново, јер је доста брзо скупио храброст, и виде бубу која је лежала на својим облим леђима, лагано се њихала лево-десно, а многобројне јој ногице вирише увис и у грозничавој муци се померале брзо и без реда. Тада свитац виде њен трбух на коме су се разликовале црна и сива боја, неприметно се раздвајавши преко њеног овалног и нежног оклопа. Ово је први пут да види бубу са ове стране. Не може а да не примети и њен стидни део тела. До сада их је виђао само одозго и, зачудо, никада се није заинтересовао шта се то крије испод. Никада се чак није ни питао шта је узрок њиховом кретању, свеједно да ли је брзо или споро, ужасавајуће споро. Сад, ето, и то види. И то је научио. Преко дана би то тешко могао да види, мислио је у том тренутку.
Над свим овим што је сада гледао обузе га језа и гађење. Он је збиља неко ко је срећан, по ко зна који пут је то схватио, само што је сад био срећнији више него икада до сад. Није могао да се не осети као неко ко је заиста по свему привилегован и изабран, гледајући ово створење испред себе. Убудуће, када буде летео, имаће на уму ово што сад са мучнином гледа. Онда је још ближе пришао буби, и светлост му се мало смирила јер није летео, а и очи су му се навикле на мрак, тако да су се он и буба сада налазили у полумраку једно до другог, обоје ћутећи.
– Шта радиш бубо? – упита је он после мучног ћутања.
– Видиш шта радим – одговори му она – за шта ти очи и та светлост служе ако тако нешто можеш да ме питаш. Биће да си мало глуп, а? Зар не видиш да лежим и залуд покушавам да се окренем и одем да спавам у трави. – Ту свитац засија мало јаче, јер је буба изокола њему одала признање за његову чувену будност. Поред тога, поменула је и његову светлост.
– А зашто не можеш да се окренеш? – упита свитац поново, сада већ без страха и гађењеа, пун своје недодирљиве светлости.
– Ја мислила да се овако немоћна нашалим мало, а ти си изгледа стварно глуп – рече сада буба мало резигнирано. – Па леђа су ми велика и обла, ноге танке да би брже биле, али и кратке, ето зашто не могу. А шта ти радиш? – упита га, покушавајући да подигне главу што више да види свог саговорника.
– Ја летим и светлим – рече свитац са нешто мањим поносом. Сад је већ схватио како буба разговара са њим. То га прилично разљути. Поред тога, како је време одмицало, сва природа око њега, са све мрклим мраком изнад себе и у себи, као да је ћутањем и неким потмулим дисањем одавала своју постојану, неизмерну снагу. Могло би се рећи да је то била она снага која биве све већа, па и замршенија за разумевање, онолико колико мање гледаш у њу, и упорно је избегаваш својим узгредним постојањем. А ако би, пак, било супротно, ако би покушао да јој приђеш и да је промениш, и кренеш против ње, онда би је можда донекле и разумео, али би онда, због тога и зажалио. Све то наведе свица да уздрхти. Коначно се загледао у ноћ и почео да је лагано упознаје.
Али нећемо сада да будемо нереални и злочести. Нећемо да очекујемо од једног свица који се занео својим пролазним светлом и летењем, да разуме, и то овако брзо, оно што и нама, препаметним људима, ни из далека није јасно. Иако је сада јасније видео звезде на небу и уверио се да његова светлост није једина, он никако није могао да буде свестан њихове даљине и снаге њиховог треперења у ноћи. Њему су оне изгледале тако као као да су близу, тик изнад његове главе, и истог је тренутка себе поистоветио са њима. Такође, он није могао да разуме ову гласну тишину која је на њега сада деловала као једна велика тајна. Можда сада сви они не спавају, питао се брзо док је посматрао бубу; можда управо њега сада посматрају, а како му завиде одувек, мислио је, могуће је да се овако само припремају да га нападну, да га повреде, да га онеспособе за лет. Вероватно ће му и светлост преотети због љубоморе. Да, мишљаше он даље, сигурно је и ова буба овде само једна замка за њега, мамац који га је овако наивног привукао.
Буба дубоко уздахну и кроз уздах отегнуто рече: – Летиш, светлиш, земљу не додирујеш, постављаш глупа питања и никако да разумеш у каквом се положају ја налазим. Мање светли, мање лети, више шетај и посматрај, онда те можда и памет мало обасја, макар и делић у односу на ту светлост о којој једино знаш да блебећеш.
Свитац онда узлете и јако засија, а и исто тако и заурла: – Не морам ја да шетам! Не морам! Ти што мораш, шетај! Лези, иструли ту, али немој мени да говориш шта да радим кад сам ја својим летењем задовољан! Мени је у ваздуху много лепше неголи на замљи! Много ми је лепо, много! Оставите ме на миру сви, сви! – И онда долете изнад бубе, засија најјаче што је могао, и нагло одлете. А бубу је, пошто ју је ослепео, оставио да и по дању буде у мраку, као што је сада у овом, а по коме он може да види, светли, и са уживањем лети.
Душан Стојменовић
Насловна фотографија: Unsplash
Прича је објављена у збирци Сведок својих опомена (2021), Народна библиотека „Раде Драинац“ Прокупље.