Судбина Ајше и Габријела, јунака романа „Острво пеликана” Миодрага Мајића, прича је која се тиче свих нас. Иако нам се на први поглед може учинити да је овде реч само о књижевним јунацима који постоје међу страницама књиге и чији живот почиње и завршава се само док читалац не окрене последњи лист, истина је сасвим другачија. Питање је само јесмо ли довољно смели да је откријемо, а потом и сазнамо јесмо ли довољно кадри да се погледамо у огледало и у њему готово на тренутак, који је, иако кратак, довољан, уочимо силуету судије који толико подсећа на нас саме.
За предложак романа искористили сте догађај из судске праксе. Шта Вас је у конкретном случају заинтригирало и касније нагнало на то да о њему пишете и можда на неки начин вратите достојанство актерима истог и причу испричате на другачији начин од онога како се у стварности догодила?
Ја изворно никада нисам имао намеру да о томе пишем било какву причу и никада у јавости нисам коментарисао тај стварни случај и никада га нећу коментарисати. Међутим, оно што је мене подстакло да напишем ову причу у време када сам нешто друго писао биле су реакције људи на тај случај. Не случај као такав, већ на тај случај, где сам схватио једне вечери када сам листао гомиле коменатара да људи који се активирају да би заштитили некога од неке, како они то виде, неправедне судске одлуке, у тим својим коментарима наступају толико агресивно, призивају толику количину мржње да је онда читава ствар окренута у огледалу таква да је заправо онај ко се представља као заштитник у ствари агресор.
Онда је мени синуло да би ту причу требало испричати о томе колико заправо можемо да будемо опасни када смо уверени да чинимо добра дела и колико умемо да будемо неумољиви и незаустављиви када иза нас стоји некаква машинерија која се зове закон, држава, када имамо, да тако кажем, оправдања за сопствене поступке. Мислим да смо тада ми, људи, најопаснији.
Да ли је морални суд изнад друштвених конвенција и јесмо ли спремни да олако судимо о ономе што не разумемо само да бисмо одржали мир у друштву?
То је стара дилема и у праву и у закону. Основа је свакако закон и владање људи по закону је основа. Међутим, постоје ситуације у друштву и одређеним историјским периодима када закон постане у тој мери неподношљиво неправедан, да је нужно нешто не чинити. Када би суд био искључиво аутомат у који убаците закон или норму, онда нам судије уопште не би биле потребне. Онда бисмо имали некакве џубоксе, или машине, или компјутере, у које бисмо убацили одређену количину норми и добијали резултате. Идеално, судија би био тај који би ту уочавао потенцијални проблем са неправичношћу законског решења у одређеној ситуацији и покушавао да га исправи. Тако да нема ту апотекарског одговора, ту се заиста ствар посматра на начин да закон буде тај који уређује односе, али да у ситуацији када се ту нешто у тој мери поремети судија буде тај који може да изврши корекцију.
Реченица која гласи „Нису све истине боље од свих ћутања” оставља траг и уреже се у памћење читаоца дуго након што заврши са читањем књиге. Да ли је заиста некада боље не изговорити истину?
Мислим да да. Моје искуство говори да када одређени наративи и одређене, да кажемо, верзије догађаја постану до те мере укорењене у једном друштву поставља се питање да ли је увек оправдано мењати их, чак и по цену истине и да ли је штета од промене понекад већа него корист од тога да се истина сазна. Некада нас и заблуде у којима живимо, кад нису преопасне, чувају као коликтивитете. Али ова реченица потиче одатле да није увек свака истина боља од нечега што некада треба заборавити.
„Острво пеликана” везује се за Алкатраз, али исто тако симболика птице сеже дубље у митологију. Да ли сте наслов књиге случајно одабрали или сте желели да читалац открије дубље слојеве значења?
Трудио сам се да када читалац прочита књигу, дође до краја, схвати о чему је прича и врати се на наслов, као што неретко радимо кад се вратимо на наслов књиге и филма; схвати да је и сам наслов ту да нас мало заведе на погрешан траг, да нам покаже да није оно што је у првом плану, излогу, оно што се види и да није оно што је наизглед очигледно оно што ће се заиста у животу и догодити. Јер и читава прича о Ајши и Габријелу која се налази у роману говори нам да се ствари о којима судимо напречац, на брзину, на први импулс, на крају испоставе као погрешан начин поступања. Зато и је „Острво пеликана” који има тај некакав романтични призвук ту да нам покаже да се и иза једног таквог, наизглед романтичног налова, крије нешто друго.
Али и ово што сте поменули, та симболика мајке пеликана још из претхришћанског времена, према којој је она у доба великих глади своје младунце хранила тако што је пробадала сопствене груди и давала им крв. Острво у Скадарском језеру на којем се један део радње одвија, а које се зове Грможур, заиста постоји, ту долазе пеликани и то је био неки трећи ниво симболике где су ови наши Ајша и Габријел као ти пеликани побегли на неко своје оствро, само што им то у роману не иде најбоље.
Јесте ли можда пишући роман нешто ново о себи открили?
Ма како ће то звучати, можда неистинито, ја више научим о себи и о томе шта сам написао слушајући читаоце. Ви заправо о себи и свом писању сазнате када добијете повратни утисак читаоца и схватите да када то дело пустите у свет оно добије неки свој потпуно другачији живот од вас. Ви никако нисте више власник тога, у буквалном смислу. Мени сада читаоци пишу тумачења „Деце зла” и „Острва пеликана” о којима ја никада нисам размишљао. И то иде даље и то је лепота писања, што иницијални текст рађа код других људи, као онај камен који баците у воду и он рађа друге реакције и неке друге приче. Од овога ће можда неко сутра направити неку своју верзију. Ја учим, чини ми се, о сопственом писању, а тиме и о себи, што можда ни ја нисам знао, или сам знао, а нисам умео да препознам.
Радите ли на новом рукопису и шта можемо даље очекивати од Вас?
Већ неко време пишем један текст. Оно што је извесно и што могу да кажем јесте да опет можете очекивати нешто потпуно другачије. Ја се не трудим да будем другачији, само мислим да сам толико у раскораку сам са собом да пишем различите свари.
Разговарала: Јелена Јоцић
Насловна фотографија: М. Рајковић