Марко Мирковић је писац, новинар и страствени истраживач древних прича из старина. Рођен је у Плажану код Деспотовца, 1991. године. Завршио је Мастер студије новинарства на Филозофском факултету у Нишу и ради као новинар у ТВ Центру у Свилајнцу. Писањем се бави од средње школе. Први радови су му објављени у листу Шипак. Добитник је неколико награда за поезију и прозу. Пише за бројне новинске и књижевне портале: Iserbiа, Историја, Булевар уметности, Башта Балкана и др. Љубав према књижевности и новинарству спојио је у истраживачком подухвату о историји штампе у Свилајнцу на мастер студијама.
Лежим на тешком металном кревету који шкрипи као да ће се испод мене отворити амбис мрачног пакла. Суморно је и немотивисано, капље вода са покварене славине, убрзано, па полако, због чега ме неподношљиво боли глава, као да ме неко иглицом боцка по челу. У соби је дим, а нико од нас двојице, колико нас је у ћелији, не користи дуван. Дим је загушљив, неподношљив, као и чувари који нас свакодневно малтретирају и туку. Моја кожа је већ огрубела на батине, као и кожа младића са којим делим ћелију. Замислите, ми се не познајемо. Овде смо већ десет година, а нисмо се никада упознали ни разговарали, ја не знам чак ни његово име. Поред њега се осећам лажно спокојно и чини ми се да ако би он напустио ћелију, ја бих се разболео. Нешто ме веже за њега, али ја не знам шта је то. Имао сам жељу да се упознам са њим, али због своје мрачне прошлости и подсвесне жеље да ме неки мушкарац воли, колебао сам се да ли да му приђем. Посматрао сам га кришом када сам био сигуран да он спава, пришао бих његовом кревету, стајао непомично и чим бих приметио и најмањи шум или бљесак његове сенке на зиду, вратио бих се у свој део и даље мислећи о томе. Склопио бих очи и замишљао како му прилазим, како ме грли, али бих из страха брзо отворио очи и питао бих себе: „Боже, да ли је то грех?“. Покушао је он, истина, једном само да се упозна са мном, али ја нисам био спреман тада, као ни данас, да се упознајем са њим. Од њега ме је због његовог изгледа, који ме је подсећао на једног лика из прошлости, увек хватала језа и осећао сам огроман страх када ми приђе. А понекад у данима и часима неке туге и патње, осећам руку жене која ме милује. Није битно која је то жена, само мора бити нежна, мора ме волети. Ако није тако, онда сам тужан и патим страшно, плачем и у сну се склупчам и плачем, и тако плачем данима. Подигнем главу и погледам – момак са којим делим ћелију ме гледа. Не прилази ми. Кад год би поново покушао да ми приђе, само бих побегао у други крај ћелије, јер ме још увек све боли, јер не желим да виђам одвратне мушкарце, род коме и сам припадам, ђавољи род који ме је највише повредио у животу. Бојим се себе. Срећа, дали су нам највећу ћелију која постоји у затвору, толико је дуга да би се овде могло спаковати пола универзитетске библиотеке једног омањег града у нашој земљи. Зидови су хладни, сиви, влажни, са плафона пада малтер редовно. Са пацовима који трчкарају око нас смо се саживели, у почетку су ме уједали, а сада више не. И њима сам се огадио. Сиви зидови су ремек-дела тужних животних судбина. Ту се може прочитати много тога. Пажњу ми посебно привлачи цитат књижевника Хермана Хесеа: „Играј своју игру, немој се бранити. Нека се мирно догоди – поднеси. Дај се ветру што ће те сломити кући да те однесе”. Испод њега пише Марко, 1968. Не знам ко је Марко, надам се да не вуче исту кривицу и грех као ја, али ме је цитат који је написао на страни зида где се налази мој кревет толико дирнуо, да ми је једном спасао и живот. Хтео сам десетог дана мог боравка у затвору да се убијем, скинуо сам затворску пижаму, црну са пругама, умрљану крвљу која ми је текла када су ме чувари тукли на увиђају мог случаја. Попео се на кревет и везао се за решетке. Никог није било у ћелији у том часу. Хтео сам да се прекрстим и окренуо се ка истоку, када је мали зрачак светлости коју добијамо од споља осветлио овај спасоносни цитат. Схватио сам да је и ово што се мени дешава живот и од тада сваког дана крвавим ноктом урезујем рецке, мало испод тог цитата.
Зовем се Јован и имам 27 година. По кошуљи коју сам задужио овде у затвору капље врела крв из мојих великих ноктију док урезујем у већ изрезбарен зид рецку да је данашњи дан почео. Нисам овако замишљао себе, желео сам да живим поштено али ми проклета судбина и мајка акреп нису дозволили. Због ње и њене лоше бриге за мене, ја тамничим овде. Она ми је уништила живот. Немам никога, рођаци су ме се одрекли, а како сам овде дошао пре десет година – нисам имао времена ни да се оженим ни створим породицу. Сваког дана се питам да ли је могло другачије? Иако судија још увек није изрекао коначну пресуду, ја стрепим да ћу овде остати вечно, а овде ме све гуши. Што се тиче владања, ја се понашам примерно.
Зато су ме и пре неколико дана позвали на разговор. Дежурни психолог, упознат са мојим стањем, испричао ми је да у затвору постоји могућност и да затвореници одаберу неке од активности којима би желели да прекрате затворске дане. Тренутно је отворен конкурс за чување паса луталица. На то сам одмах пристао, међутим, рекли су ми да није тако лако и да ће сваки затвореник бити бодован, и да ће рад са псима луталицама бити награда за оног који сакупи највише поена у свом досадашњем владању. Вратио сам се у ћелију. У мени је почела да гори свећица наде да ћу ја бити одабран за то и да ћу срести мог Џерија. Много сам волео тог пса, можда је и он данас луталица. Тај Џери је био пас мог очуха кога је он када сам имао 7 година водио на борбе паса. Сваког дана сам га хранио и био ми је велики пријатељ. Осећао сам се да сам као он, да сам као и сви из његове расе – слуга. Једног јутра Џерија више није било, а ни очуха. Само то и ништа више. Можда је тако све и почело. Сећања су почела да ми навиру као да неко у моју главу сипа хладну кофу воде, ту текућину немилих сећања.
После нестанка мог очуха, моја мајка је све више и више пила алкохол. За мене није марила ни док је очух био жив. Стално ме је тукла и терала ме је да просим. Нове године смо проводили тако што бих ја просио за новац по цео дан на снегу, а она је од зарађених пара куповала себи алкохол, убијала се пићем, а ја гладан чекао да се скува украдена жилава пловка коју ме је терала да украдем из дворишта неке старице. За Бадњи дан, неке пријатне теткице, поред новца, давале су ми и слаткише, али моја мајка је то продавала, а мени не би остављала ништа. Био сам бесан на њу, желео сам да ме воли. У тој нади да ће ме она заволети некада, остварила се нека подсвесна жеља, створио се лик мушкарца, оца, ког никад нисам упознао. Било је то тог истог Бадњег дана, када сам плакао на снегу због тога што је мајка продала једине слаткише које сам добио, склупчао сам се на снегу и плакао. Када сам подигао поглед, видео сам човека од 50 година, црне косе и зифт црних очију, како са неком металном кантом пада у један оближњи шанац, после саплитања о комад леденице. Скочио сам и пришао, помогао сам му да покупи орахе који су му се просули из канте. Тада ми је рекао да се зове Сима и повео ме да се угрејем у његовој радњи. Био је то пекар из Албаније, Сељими, који се доселио у наше место, јер му је преминула супруга. Отворио је пекару и лепо је зарађивао, а и већина мештана брзо га је заволела. Сељими је пекару назвао „Сима“ и тако остао у народу пекар Сима, а за мене нови пријатељ. У њему сам видео оца кога нисам упознао. Сима ми је показивао како се ложи турска пећ и прави хлеб. Уживао сам у мирису јутарњег хлеба извађеног из вреле фуруне на дрва. По први пут сам био срећан. Пекару Сими сам често помагао, носио сам дрва, пазио да хлеб не загори кад би он одмарао, а ујутру бих му помагао у продаји. Давао ми је и мали џепарац, па нисам морао да просим. Мајци нисам говорио где идем и шта радим, давао сам јој новац, а она је мислила да сам га зарадио просећи на улици. Боже, имао сам неког ко ме воли, ко брине за мене! Мислио сам да ће ми се живот променити, али убрзо је моју срећну линију животног тока прекинуо тамни след несрећних догађаја који су заувек одредили моју тужну судбину и идентитет.
Било ми је 15 година, завршио сам осми разред и у школу даље нисам ишао. У моју већ трошну и оронулу кућу, наш сиромашни и пробушени хлеб почео је да ждере нови муж моје мајке, који је био и њен макро. Почела је да се бави проституцијом, на мене више није обраћала пажњу. Остављала је њега да ме наводно ноћу чува, а он је доводио сумњиве типове са којима је играо карте, пио и пушио. Касније сам сазнао да се игра зове покер и да се играјући ту игру може и глава изгубити. На моју жалост, макроа нису убили. Његовим доласком у кућу, живот ми је постао пакао. Забрањивао ми је да идем у пекару и посећујем пекара Симу. Морао сам да служим његове пријатеље, док су се над мојом мајком, километрима од наше куће, током целе ноћи, иживљавали незасити клијенти. Никада нећу заборавити јутро када сам се пробудио без веша и улепљен неком смрдљивом текућином. Нисам схватао шта ми се дешава. Сетио сам се само неког старијег човека који ми је пришао, помиловао ме по коси и по лицу, посадио ме себи у крило, његове грубе шаке кретале су се по мом тему. Осећао сам страх и гађење. Тај страх ме је паралисао. Нисам могао да се померим. Хтео сам да вриштим, али нисам имао снаге да дозовем пекара Симу да ми помогне, да ме одбрани. Зарио сам нокте у његово лице и више се не сећам ниједног детаља који би ми помогао да расветлим ову кобну ноћ и схватим шта ми се страшно те вечери догодило и зашто сам се ујутру пробудио у тако незгодном положају. Био сам збуњен и уплашен, све док нисам чуо једне вечери како се мајка свађа са макроом. Било је речи о мени. Мајка му је пребацивала што ме продаје на покеру, маторим педофилима и хомосексуалцима. Сазнао сам тада да ме макро прво дрогира, а онда их доводи у моју собу. Био сам шокиран, повређен, желео сам да умрем, да ме нема, да ме прогута земља. Хтео сам да побегнем, али нисам имао куд. Било ме је срамота, гадио сам се самом себи и нисам смео да се појавим пред пекаром поново, а желео сам да ме заштити, да ме загрли, да ме утеши, да ми помогне да се решим злотвора. Сузних очију, дрхтећи, у ноћи док је напољу беснела страшна олуја, стао сам пред једину икону коју смо у кући имали, очухове славе Светог Ђорђа и почео да се молим. У том тренутку наишао је макро и сав свој бес сручио на свету икону коју је и поломио. У том тренутку, у оближње дрво поред нашег прозора ударио је гром. После тога ме је страшно истукао. Пљувао сам крв и имао црне подливе испод очију. Тада ми је већ било 17 година и схватио сам да више неће моћи овако. Моју одлуку убрзала је још једна свађа мајке и макроа коју сам чуо, правећи се да спавам. Он је желео да ме прода трговцима људима у Алжиру, моја мајка на то није пристајала. Међутим, врло брзо ју је убедио да ће без мене уживати и да ће је спасити проституције и да ће се венчати и отићи на море. Желела је да види море, зато је и пристала. Скинула је оскудну одећу и легла на сто. Док су били у заносном загрљају, зграбио сам секиру која се налазила на поду поред шпорета и једним замахом ударио очуха који се преврнуо преко стола. Моја мајка је почела да вришти. Држао сам секиру са које лије крв високо и рекао јој: „Бежи, заборавићу да си ме родила, само бежи!“ Даље се сећам само магле. Из мржње према мајци, беса, патње за оцем, срамоте од пекара, упао сам у кућу оближње старице. Магла је била свуда присутна. У тренутку бола видео сам лик моје мајке како лежи на кревету. Желео сам да је растргнем. Зграбио сам нож са стола и секао је по телу, силовао! Кроз сузе је молила да је пустим, да ћу се кајати, али нисам престао. Заклао сам је. Тек тада ми се мало памет разбистрила и видео сам да је то само старица која је непомично лежала у локви крви. Боже, па ја сам постао звер! На суду сам све признао, био сам свестан да немам избора, а и гризла ме је савест због убиства недужне старице. У своју одбрану, испричао сам и причу о проституцији, трговини белим робљем и монструму очуху. Нису ми веровали.
Моја мајка је на суду све негирала говорећи да је макро био добар човек, да сам ја незахвално псето које је он отхранио. Из освете, у ходнику, док смо чекали пресуду, скочио сам на њу када смо улазили у судницу, загризао сам јој уво из све снаге и одгризао га. Њена крв била је свуда по поду суднице и суђење је прекинуто, а ја сам послат код психолога, где су ми утврђене: тешка депресија, фобија и шизофренија. После само пар дана чуо сам да ми је мајка преминула. У једној од тешких и болних ноћи сећања, ја је видим и са њом разговарам у некој опсени, диму, несаници… Једном сам је питао: „Зар је све морало овако, зашто си сину упропастила живот?“ Одговорила ми је: „Не знам како сам овде залутала, ја немам сина. Пас си ти, луталица, кога сам отхранила. Црко дабогда, горећеш у паклу!“ Онда опет плачем и питам се зашто ме није волела, али погледам поново у Хесеов цитат и добијем нову енергију и нову снагу. Ову исповест све време снимам на диктафону који сам добио од новинара из нашег места. Каже, ова моја прича ће имати одјека у јавности. Искрено, баш ме брига. То ме сигурно неће избавити из затвора. Искључио сам диктафон накратко и баш тад уследио је позив код психолога. Вест коју сам чуо ме је обрадовала, јер сам одабран да радим са псима луталицама, са оном најтежом и уплашеном врстом, која је након злостављања дошла у овај затворски центар на опоравак, а касније ће ићи на усвајање.
Сада сам поново на чистом ваздуху, у одгајивачници паса нашег затворског округа. Шетам једног малог борбеног пса који је био сав у модрицама и ког сам дуго и дуго, шетњама и причама тешио. Зовем га Џери. Није ми битно, а изгледа ни њему, како се звао раније. Ово је нови живот, ово зеленило као лажна слобода и оаза мира. Нисам једини младић који је одабран за ово, какава случајност. За овај посао одабран је и ћелави момак из моје ћелије. Прошао је поред нас, док смо стајали загледани у шум ветра иако га не видимо и гране које се њишу. Најежио сам се, јер је застао. Свега сам се сетио, кобне ноћи, злотвора очуха. Језа је била још јача, јер сам сазнао да је он у ствари макроов братанац. Пришао ми је и пружио руку: „Марко, тако ми је име.“ Бојао сам се њега и док нисам знао ко је, а у исто време осећао неку невероватну привлачност. Психолог ми је рекао, али заборавио сам назив, да је то добро познати синдром који има већина жртава у психологији. Пружио сам руку: „Јован.” Продужио је даље. Морао сам да га зауставим, осетио сам потребу да му ово кажем: „Марко…” Окренуо се и стао, пси који су били поред нас погледали су се. Додао сам: „Марко, опрости ми.” Спустио је главу и наставио даље. Пас је ишао поред њега и нестали су у магли затворског дворишта. Укључио сам диктафон да завршим причу за новинара. Данас сам посебно узбуђен и срећан. Одабран сам да обучавам псе луталице, коначно знам ком чопору припадам. Помиловао сам свог новог Џерија по глави и рекао: „И ово је живот, луталице моја.”
