„Сви ми умиремо само једном, а велики људи по два пута: једном када их нестане са земље, а други пут када пропадне њихова задужбина”, говорио је наш нобеловац Иво Андрић. Да јуначко дело предака Горње Ресаве не буде заборављено, потрудили су се завичајни истраживачи Стојадин Томић и Милун Милорадовић, сачинивши књигу „Споменица” у којој се налазе бројни текстови и фотографије. Ово капитално дело на скоро 500 страна посвећено је ратницима и жртвама горњоресавског краја, које су страдале у балканским ратовимa и Првом светском рату (од 1912. до 1918). Идеја за писање јавила се на стогодишњицу ослобођења од Великог рата. Књига је објављена у октобру 2020. године, али је због епидемије вируса корона промоција одржана тек минуле јесени. Издавачи књиге су Културно-просветна заједница Србије и Библиотека „Ресавска школа” из Деспотовца. Како бисмо вам ближе представили ову књигу, али и њен значај, не само за мештане Поморавља већ и шире, разговарали смо са једним од аутора, Стојадином Томићем, познатим завичајним публицистом и добитником Златне значке за допринос култури Републике Србије.
Оно што привуче сваког читаоца је то што ова књига није само пуко историјско и статистичко набрајање, већ то што у себи садржи драгоцена сведочења и фотографије о животу на бојишту, али и на огњишту захваћеном ратним вихором. Књига садржи више од 100 биографија учесника ратова. Како је текло истраживање?
Било је потребно више пута обићи свако село. Разговарали смо са свима који су имали податке о својим прецима и њиховом учешћу у балканским ратовима и Првом светском рату. Било је потребно пронаћи и користити материјале историјских архива, музеја, седишта Тимочке дивизије у Зајечару, седишта пука у Параћину. И након објављене књиге не могу да кажем да смо све пронашли, али је начињен известан напредак у односу на податке које смо имали.
Ваше истраживање отежала је чињеница да је о овој теми било података само у једном завичајном делу?
Као полазницу за истраживање користили смо књигу „На обронцима Бељанице” коју је написао Дамњан Поповић. У њој смо нашли списак од 273 човека. Даље смо морали сами да истражујемо и проширимо списак. У нашој књизи има скоро 2.500 имена учесника ратова, као и 400 имена оних који су оболели од тифуса. Верујемо да је број још већи, али нажалост велики број архивске грађе нестао је током година.
Први пут у овој књизи изнели сте мало познат податак јавности: да је француски генерал Траније учествовао у ослобађању и Горње Ресаве?
Ослободиоци су кренули са Солунског фронта ка нашем крају од Ниша, а најчешће борбе водиле су се у Параћину. Параћин је био ослобођен 23. октобра, другог дана Рековац, затим Јагодина и Ћуприја. Касније су дошли до Деспотовца. Ту није било већих проблема до увече, када је дошло до борбе на потезу између Медвеђе и Плажана. На том месту су заноћили, а ујутру су се непријатељи повукли према Свилајнцу, који је ослобођен 27. октобра. Касније је ослобођен и Београд. Француски генерал Траније описао је у свом дневнику величанствен дочек у Ћуприји. Нажалост нема података о томе како је дочекан у Деспотовцу, али зато имамо причу из Свилајнца, где је добио на поклон заставу коју су везле девојке чија је имена записао. Посебно ме је обрадовао податак да је његов потомак објавио једну песму као реакцију на третман српске делегације на свечаности обележавања 100 година од ослобођења у Великом рату.
Рат исписао необичне животне приче
Када сте ми говорили о истраживању, казали сте да је велики број младих људи хтео да говори за ово дело и да је било оних који су желели да Вам покажу и Карађорђеву звезду као највеће признање које је њихов предак добио. Како су изгледали ти сусрети и приче?
Нису сви имали неке обимне приче, али је то употпуњено документима. На пример, Бора и Илија Маргарановић из Бељајке су имали у породици претка Илију који је добио баш ту Златну звезду. Има и необичних прича. Мирослава Милановић из Буковца је жарко желела да нам исприча причу о свом деди који је са њом живео за живота, а који је био у заробљеништву у Мађарској. Он је тамо имао своју љубав и добио дете са њом, иако је претходно био ожењен у Буковцу. Није остао у Мађарској, вратио се кући. Мирослава ми је рекла да је њој увек било жао што се никада није вратио да се распита шта је са тим дететом. Она је имала јаку вољу да упозна свог рођака по дединој линији. Када смо јој однели ову књигу, казала је: „Ви сте мене данас усрећили.” Из Јеловца постоји прича да су два пријатеља, ратна саборца, обећали један другом да ако се живи врате из рата, да ће се ородити. По повратку из рата они су дато обећање испунили и њихова деца су се венчала, о чему сведоче и њихови потомци.
Шта сте сазнали о животу на ратом захваћеном огњишту? Какав је био живот?
И те приче су настале на основу сећања и докумената. Овде се живело врло тешко под бугарском окупацијом. Бугари су довели своју жандармерију, затворили српске и увели бугарске школе. Увели су представнике села од њима лојалних људи. Увели су тешке ствари. Наши војници су са собом понели и вучну стоку када су кренули у рат. Овде су остали немоћни људи који нису имали чиме ни земљу да обрађују. Бугари су им увели реквизицију, морали су да им дају новац за њихову војску и војнике. Било је и тешких тренутака и убистава. Из Липовице имамо сведочење о томе да је у једном дану убијено петоро људи. Када им је требало наше способно становништво за рад, многе су интернирали у Бугарску.
Подизање спомен-обележја је наш морални дуг
Зашто је важно да млади прочитају ову књигу и да послушају поруку коју им шаљете?
Веома је важно. Битно је сачувати спомен-обележја која су њима подигнута, али и потрудити се да подигнемо обележје тамо где нема споменика. То је наш морални дуг. Ми смо рачунали: да је свака власт у нашем срезу подизала у сваком селу по један споменик од завршетка рата, ми бисмо их данас имали свуда. Овако их сада имамо у Великом Поповићу, Медвеђи, као и спомен-чесме у Сладаји, Брестову и Богави. У Дутову имамо спомен-плочу, а њу је, што је позитиван пример, подигао један млад човек у Дому културе. Срамота је да села која имају 100 и више погинулих немају обележје. Зато је и порука ове „Споменице” то да водимо рачуна да достојније обележимо сећање на те учеснике. Важно је и то да људи који одлучују и дају имена улицама и трговима у нашем крају треба да се сете неколико значајних личности из Првог светског рата које то заслужују. То су: Момир Коруновић из Богаве, архитекта и борац у сва три рата, Десимир Миленковић, генерал из Стењевца, учесник сва три рата, Велисав Милојевић, војни свештеник и проповедник из Витанца, и свакако Вукоман Арачић, који је командовао Тимочком дивизијом. Арачић је био родом из Ланишта, а они су у родбинској вези са Арачићима из Миливе. Поред њих можда ће будући истраживачи наћи још неке. Овом књигом није завршена прича о нашим јунацима, на млађима је да то истраживање прошире новим подацима о овој значајној и непресушној теми.
Док листа ову књигу, Томић застаје на једној страници са жељом да нам прочита нешто што даје одговор и закључак овом нашем разговору, нешто што жели да поручи млађим нараштајима, а што никада не би требало да забораве: „Будите поносни на своје претке, јер они нас виде и чују. Они виде само дела и чују само речи које су њих достојне. Они не само што имају право на најлепше место у нашим успоменама, они живе у нама.”
Разговарао: Марко Мирковић