Budućnost koju ne mogu uhvatiti prstima (Nina Milenković)

Grad    Pas i ja šetamo poljem toplo je i svetlo pevušim nepoznatu pesmu iznova i iznova ja sam u dalekom gradu grad i ja se volimo tu nisam ja jâ tamo sam bolja ja tamo sam najbolja ja tamo sve ono što nikada nisam smela da budem tamo se smejem tamo igram i pevam tamo je ljubav, tamo je život.    U budućnosti.   Budućnosti koju ne mogu da uhvatim prstima jer je ona uvek u sutra  a ja sam zarobljena u danas.   Jurim ja za njom trčim slažem kopam noktima penjem se.    Nema je.  Kako dođem do sutra  ona je opet umakla za tu jednu sekundu koja nas deli od onog sad  do onog što će biti.    Večno stojimo u raskoraku koraku jednoj maloj dužini milimetru nanometru, raskoraku tako malom koji raste u bezdan rupu bez dna večnost.    Šetamo pas i ja šetamo i šetamo samo to imamo večitu šetnju po livadi … Настави са читањем Budućnost koju ne mogu uhvatiti prstima (Nina Milenković)