Позоришни комад „Хасанагиница” рађен по истоименом драмском тексту Љубомира Симовића, иако изворно заснован на народној балади, у бити исти, по радњи другачији, вековима удаљен, а опет тако близак, може нам се учинити познат, готово свакодневан. Док се завеса подиже, а на сцену ступају протагонисти драме, чини нам се да се прошлост и садашњост преплићу, ту на сцени, пред нашим очима. Делује на махове као да се точак времена зауставио, а временски интервали слили у један, те више не разазнајемо ком времену и епохи припадамо и ко смо ми у ствари. Јесмо ли само пуки посматрачи или можда директни учесници и зашто нам ова прича, која је може бити и истина, толико позната? Да ли се поета вешто поиграо са нама и кроз стихове описао догађаје који се можда нису ни збили, или смо неким усудом на њих својевољно пристали, тако да их више не доживљавамо као терет судбине, већ свакодневицу?
Драма „Хасанагиница” отвара питања суштине, питања постојања, питања припадања, питања слободе, а шта је друго слобода него кад припадамо себи? Отуда и Хасанагиницу можемо посматрати кроз улоге које су јој додељене, али не урођене, већ стечене, дате: најпре супруге, потом мајке и напослетку сестре. Свака од ових улога је другачија, а опет зависна, јер у свакој од поменутих релација она је нечија или барем до момента када опет не буде своја. Створена да припада, она игра улогу рођењем дату не препитујући исправност исте, јер ју је толико пута већ извела, да је она постала не део, већ читав њен идентитет. На путу преиспитивања њеног идентитета размишљамо о сопственом. Преиспитујемо суштину, растресамо материју, и питамо никога посебно и себе саме: „Ко смо ми у ствари?”
И док се питања нижу, а песничке слике смењују пред нашим очима, баш као и улоге које Хасанагиница вешто игра, као у дечјој игри пресвлачења, навлачећи лица супруге, мајке, сестре и напослетку жене, све по потреби, упознајемо аспекте једног бића. Најпре покорну супругу која седи на двору и попут чувара огњишта, чак и када јој супруг миљама далеко лежи рањен, јер поштеној жени по мерилима друштва не приличи да се упути у војни логор, а због чега бива строго кажњена прогонством само зато што је поступила онако како се од ње очекује. Казна за недело, по мерилима Хасанаге, производ је његове самовоље и потребе да се искаже и представи опаснијим и снажнијим него што заиста јесте. Заслепљен сликом коју жели да створи, а која нема пандан у стварности, тај човек, који јој је више господар но супруг, одваја је од детета које још увек сиса, чиме чини двоструко већи грех.
Док јој срце крвари, а душа чезне за одојчетом које је била приморана да остави у мужевљевом двору, јер мушко дете и јесте наследник: онај ко ће продужити лозу, а породично име с диком носити и као такво припада оцу, не мајци, иако га је у утроби носила, јер законе патријархата не пишу жене, њена бол бива све већа, док коначно не избије на површину у виду побуне. Побуна Хасанагинице, коју публика и не очекује, није само побуна једне већ свих жена повезаних невидљивим нитима историје од почетка времена до данас. Снага коју јунакиња ове драме одједном добија црпе из оног праисконског извора из кога сви потичемо, из древне утробе прамајке. У том тренутку самоспознаје она се буди, док се иза њеног гласа оре гласови прошлости, будућности и садашњости, који се напослетку претворе у врисак слободе. Док се њена душа ослобађа окова и наметнутих вредности на којима патријархат почива, она спознаје слободу, парадоксално – док је као невесту припремају за други брак .
Моменат који публика дочекује изненађено, прелиставајући ужурбано флајере, не би ли пронашли који редак који ће им расветлити мистерију и открити због чега се јунакиња усудила да искорачи из унапред испричане приче (или у овом случају уз гусле опеване народне баладе). И онда им рука наједном застане у ваздуху, као да је неко притиснуо знак за стоп, а однекуд се јави мисао да је она, Хасанагиница, ту пред нама, стварнија од саме стварности, ступила на позоришну сцену у потрази за вековном правдом и у том моменту сама глумица постаје та жена, мајка, која је отуђена од сопственог чеда, која одбија да буде сведена на пуки објекат, предмет који постоји док служи намени и подиже глас иако вековима ућуткивана тражећи правду за обесправљене, утишане, рањене. И заиста, у том тренутку у коме и сами пожелимо да смо она, не Мина, већ Хасанагиница, заборављајући притом да постоји само док тешка завеса не падне и прекрије сцену.
Чин буђења који произилази из највећег бола предмет је Симовићеве песничке слободе и њега нема у оригиналној балади, али не дајте се заварати, његов циљ није да укаже на неправду учињену једној жени у српском патријархалном друштву, јер је сама идеја драме универзална и превазилази ограничења која намеће време. Одатле се не треба, али и не сме тумачити само чин побуне против система, већ чин трагања за сопственим ја, што ће се и показати у последњем чину представе – смрт, јер јој само она може донети ослобођење душе. Све до последње сцене која доноси расплет, али исто тако оставља дубок траг на онима који се усуде да (про)гледају.
Можда је овај позоришни комад, доживљен у неку руку као врисак слободе такав какав je и да када се време и простор споје, а разлике избришу, остаје само огољена душа, саткана од истих тананих нити. То наслућује и сам гледалац на више махова који се на тренутке могу учинити дубоко личним. Такви моменти у представи су драгоцени, јер сам гледалац страхове који нагнају Бега Пинторовића (Филип Радивојевић) да буде оличење свега онога што се од једног бега очекује, разуме, јер их је можда и сам доживео у покушају да задовољи критеријуме по мери друштва, али не и човека самог. У моменту који је за Хасанагиницу (Мину Цоцић) слобода коју проналази у загрљају смрти, јер другог излаза нема, за Хасанагу (Драган Марјановић) је чин покајања и дубоке жалости. Иако је сваки од ових ликова наизглед трагичан истовремено буди и наду да није све изгубљено и да друштво мора да буде скројено по мени човека, а не обрнуто. Јер у супротном постоји бојазан да изгубимо душу.
Због тога је и порука овог комада, како је и сама редитељка Исидора Гонцић казала, да нам улије снагу да истрајемо у борби, јер ма какве недаће и околности биле, оне не смеју да униште човечност, што наши јунаци схватају касно, али ми још имамо шансу, поготово онда када схватимо да смо сви ми помало Хасанагиница.
Јелена Јоцић