„Када се пише о позоришту, мора се писати о свему што чини човеков живот: о телесном и духовном, видљивом и невидљивом, скривеном и откривеном, приватном и јавном, личном и друштвеном… У једној представи све се то нађе пред вама, физички присутно на позорници и готово опипљиво”, овако је о позоришту писао Јован Христић у својим студијама, а свако ко познаје душу позоришта може посведочити да је оно заиста сачињено од свих ових дихотомија – живот у малом.
Како је и музика неодвојиви део оне лепе стране живота, све нас радује то што је на сцени Народног позоришта у Нишу, након два отказивања из пандемијских разлога, коначно премијерно изведена представа, мјузикл Неки то воле вруће, рађен по истоименом филму из 1959. године, који важи за једну од најбољих филмских комедија свих времена. Режију представе потписује Александар Маринковић, који признаје да није гледао ниједну другу адаптацију, већ да је ову представу радио само из свог доживљаја поменутог филма. Овај поступак можемо упоредити са послом преводиоца, с обзиром на то да је било неопходно одређени комад (филмски) ,,превести” на језик једног другог медија (позоришта), што наравно није ништа иновативно, али како мјузикл (музичка комедија са позоришном фабулом, како се обично дефинише) представља спој уметности – глуму, плес, певање, и захтева велики број извођача, мора се признати да ово јесте храбар подухват у времену пандемије, јер у једном тренутку на сцени буде око четрдесет људи, глумаца и играча. И у ,,нормалним” околностима одговорност и стрепња редитеља биле би огромне, а камоли у време када не знате ко ће вам се данас појавити на проби и бити у стању да изнесе своју улогу. Закључак: свака част за храброст и истрајност у намери да се започето изнесе до краја.
Поменуто је већ како је музика саставни део живота, а чињеница да су карте за сва фебруарска и прва мартовска извођења веома брзо распродате говори нам како публици стварно треба музике, забаве, лепог расположења, смеха. Они који су своју карту већ набавили неће се покајати, с обзиром на то да представа одише позитивним штимунгом и подсећа нас на то да је живот заправо шљокичав и светлуцав, да има звук саксофона, ресе преко кратке хаљине и врцка куковима.
Радња филма који је у основи мјузикла одвија се тридесетих година у Чикагу, где се живи од данас до сутра, ради да би се преживело, али се ноћу ипак ужива у распусном животу, пићу, женама, џезу. Чикашку атмосферу тога доба дочаравају нам не само заносни звуци саксофона и неодољиви џез ритмови у основи сонгова који су специјално за овај мјузикл компоновани и прилагођени глумцима појединачно, већ и аутентични костими и сценографија који прате дешавања у представи. Нема одступања од радње филма, наратив је пренет аутентично, али нам чињеница да се све дешава уживо пред нашим очима ипак даје осећај напетости и неизвесности док пратимо заплете и расплете у којима учествују носиоци драмске радње.
Треба посебно похвалити одабир глумаца за ову прилику. С обзиром на то да је у мјузиклу неопходно показати не само глумачке, већ и играчке и певачке способности и тиме на прави начин анимирати публику, веома је важно да они који су ангажовани могу како треба да одговоре естетским захтевима ове мултимедијалне форме. Иако извођачки колектив сачињавају бројни глумци и играчи, чини се да тежиште саме радње носи млади глумац Урош Милојевић, као Џо, односно Дафне. Иако се први пут нашао у мјузиклу и узео велики интерпретаторски залогај, овај талентовани млади уметник показао је изузетно велику креативност, певачки дар, а веома га је симпатично било гледати како у сатенском костиму и на штиклама мрда куковима или док љупким гласом изговара реплике Дафне које нагоне на смех, покушавајући да себе и свог сапутника спасе даљих неприлика. Осим Џоове и Џеријеве борбе да преживе, једна од тежишних нити филма јесте и борба Пуслице са пићем и за љубав; судбина младе жене која је у бити још увек нежна девојчица, а нашла се на сцени, у вртлогу забаве, џеза и порока, односно алкохола. Њену личност (коју је у филму дочарала Мерилин Монро) у нишком мјузиклу Неки то воле вруће доноси глумица Драгана Мићаловић, која гради једну своју визију Пуслице, што посебно показује у коауторском сонгу Овај свет, али она у суштини задржава оквире које је Мерилин поставила у филму.
Како би све компоненте мјузикла биле задовољене, плесне делове маестрално изводе даровити играчи Contra Dance студија и сценско-уметничког центра Duende. Играчице и играчи веома су уиграни, костими на њима преносе дух једног времена, а прилично комплексне кореографије начињене за ову прилику задржавају пажњу гледалаца и изазивају дивљење према усклађености великог броја учесника на сцени и оркестра.
Публика на све ово не може остати равнодушна – бројне хумористичне сцене и пажљиво уклопљене вицкасте реплике изазивају код њих добро расположење, које нагони на то да током последњег сонга устану, њишу се и тапшу у ритму док интерпретатори изводе своју крајњу секвенцу. Улога гледалаца, дакле, никако не остаје пасивна, намера да се публика покрене, да се на њу позитивно утиче бива до краја спроведена у дело, будући да они који гледају бивају понесени позитивном атмосфером и звуцима очаравајуће музике.
Мјузикл као пријемчива форма намењен је широкој публици, тако да свако може доживети авантуру ове филмске приче преточене у језик позоришта. Текст пред вама има намеру да сагледа и вреднује све елементе ове сложене позоришне форме изражене у актуелној представи, али и да помогне новим гледаоцима да одлуче је ли за њих путовање током кога се разговара о животу, забави и љубави. Аутори представе и интерпретатори на сцени недвосмислено су веома успешно одговорили задатку и остварили свој циљ – да филмски класик представе атрактивно, са новом енергијом, да покажу своје таленте и вештине, као и да добро искористе све позоришне могућности и приреде нишкој публици џез чаролију која ће је пратити и дуго након што се завеса спусти.
Сања Стевановић