Црно-бела фотографија пожутелих ивица која приказује погрбљеног српског војника са шајкачом на глави, одевеног у шињел, са обешеном пушком и бајонетом о рамену, оштрог погледа упртог негде у даљину као да може да предвиди будућност, постала је симбол Првог светског рата. Загонетна фотографија не открива идентитет портретисаног, али пажљивом посматрачу неће промаћи став војника који поред шајкаче, која је јасно обележје његових корена и родне груде, открива још нешто: срчаност и визију.
Да ли војник на фотографији види понор или спас, смрт или живот, разорено тле, земљу натопљену крвљу која је попримила гримизну боју, смрт како се приближава ширећи свој црни плашт док крици умирућих прекидају сабласну тишину, или можда само на тренутак види бљесак, светло које се помаља трепераво у даљини попут славске свеће, остаће тајна. Тајна у коју је, како се на први поглед чини, проникао фотограф који ју је снимио и назвао „Око соколово”, због његовог оштрог вида или далековидости, на посматрачу је да закључи.
Фотографија српског сељака са обешеном пушком о рамену загледаног у далеки хоризонт, постала је не само симбол догађаја који су заувек променили ток светске историје, већ и одраз оданости и родољубља. Прошло је готово пола века од настанка фотографије, када је судбина одлучила да се осоколи и открије идентитет војника са пожутеле фотографије – Драгутина Матића из села Калетинац код Гаџиног Хана.
Не би он ни ушао у историју под личним именом, да баш тог судбоносног дана Костадинка Савић није купила грамофонску плочу „Марш на Дрину”, на чијем омоту се налазио човек кога је познавала. Препознавши човека са фотографије, послала је плочу поштом на његову адресу, несвесна тога да је клупко историје почео да се одмотава.
Омот грамофонске плоче променио је трасу живота јунака и у његовом сећању оживео најтеже тренутке које је, како је веровао, оставио негде за собом: у aлбанским гудурама, леденим ноћима, завијању гладних стомака, шапату умирућих, покрову својих другова који су положили живот на олтару отаџбине, жива, стварна, присутна.
Како то обично и бива, судбина није случајно удесила шетњу по алеји сећања. Дозволила је Драгутину Матићу да се присети војничких дана пре него оде у вечност, иако је он вечан постао још истог оног дана када га је Самсон Чернов фотографисао на осматрачници.
Овековечен је на фотографији, изливен у бронзи, описан на страницама књига, уписан у националну историју и уткан у идентитет рода српског попут безброј других јунака који су војевали за нашу слободу.
Пише: Јелена Јоцић
Напомена: текст је инспирисан првом организованом туристичком туром до Гаџиног Хана поводом обележавања Светског дана туристичких водича, у реализацији Удружења туристичких водича Ниша.