Prvi deo priče:
Nastavak:
Naredne dane provela sam u polusnu. Sluge su brinule o meni. Budile me i presvlačile. Kažu da sam buncala o Postelji krvavih pupoljaka, o Gospi Tirnan i zameni. Ja sam znala ko je došao po mene. Oni nisu. Izjedana krivicom, samo sam želela da spavam. Mislila sam da je bilo moguće izbeći tu smrt, da sam samo stupila pred nju, da sam joj se predala da uzme samo mene, da se na meni to prokletstvo završi na bar nekoliko narednih vekova. Sve je moja krivica. Vrištala sam u snu, polusnu, sanjala kako tonem u Tamne vode, Postelja krvavih pupoljaka sklapala se iznad moje glave i male mokre ruke su me davile.
Jan je dolazio. Prvi put nakon smrti bake. Prvi put nakon toga što sam postala Lilena i devojka. Nisam ga videla godinama.
Ne, nakon smrti bake Mjan. Ja sam poslata sledeće godine u hram da služim, a on je poslat na usvojenje jednom od vitezova koji nije imao sinova. „Postao je naočit mladić”, pomislila sam. Nije me dotakao otkad sam bila devojčica. Sad su se njegove ruke raskrupnjale, ramena postala široka, a duga kosa prvi put vezana a ne zamršena i čupava.
Zaticala sam ga kako sedi kraj mog kreveta i tiho mrmlja.
„Možda sanjam.”
Međutim, već mi se sve češće vraćala svest i razaznavala sam svet oko sebe. Uspela sam da ustanem iz kreveta nakon dve nedelje. Sišla sam niz stepenice i izašla na balkon. Nekad tako bogata zelena polja sad su bila opustela, izgorela. Svi su bili u svojim domovima i oplakivali voljene. Gospa od Sunca više nije bila na nebu i dan je bio mračan kao da je već palo veče. Sivi oblaci bez daška vetra. Steglo me je u grudima.
Prišao mi je obazrivo kao da se boji i da me dodirne.
„Zar se tako tretira prijatelj iz detinjstva?”, rekoh uz blagi osmeh.
„Ti više nisi ona ti iz detinjstva. Pogledaj se”, tuga mu je izbijala iz očiju.
„Prvo si postala Lilena, daleko od svih smrtnika, a blizu Gospi od Sunca. Sad ti je srce u Postelji krvavih pupoljaka, a kosa srebrna kao plašt koji nosiš.”
Zaplakala sam. Bilo je to previše za mene. Barem je još neko znao moju tajnu. Znao je teret koji sam nosila, noćne more iz kojih sam se budila vrišteći. Zgrabio me je u zagrljaj. Osećaj poznatog preplavio me je svu. Disanje mi se smirilo. Odmakla sam se od njega i pogledala ga. Kada sam postavila ruku na njegovo srce, ustuknuo je. Rekao mi je da ga je zabolelo. Tu se nalazio njegov beleg.
Uvek me je smirivao. Sada, nakon gubitka porodice, bio je jedina osoba iz mog detinjstva koja je i dalje bila među živima. Postojala je mogućnost da se oženi, da ga nikad više ne vidim. Naposletku, meni je bila dodeljena neka druga uloga otkad sam dobila službu u hramu. Baka se nije udavala, zavetovala se Gospi od Sunca i nikad nije prekršila zavet, kao i sve druge vile pre nje. To je čekalo i mene. Međutim, kao poslednja preostala od carske loze, ja sam morala da prekršim svoj zavet i da se prihvatim vladarskih dužnosti. Pokušavali smo sa onima koji nisu pobegli daleko u brda da makar malo obnovimo ono što je ostalo od carstva. Nije bilo više sunca, mnogi izvori su presušili i mnogo porodica je ostalo bez očeva i majki. Neki su izgubili i mušku decu do dve godine, Sneni su otimali iz kolevki bebe koje su plakale. Otvorili smo carske riznice da nahranimo gladne i napojimo žedne, pustili ih da uđu u dvorac i da se nastane po sobama. Dani su prolazili. Naposletku, plač se smirio i ljudi su izašli napolje iz svojih kuća, polako se prihvativši svojih starih poslova.
Pošto više nisam imala carske savetnike, Jan mi je pomagao oko svih odluka koje je bilo neophodno doneti. Više nisam bila vila rajskih pašnjaka, jer nije više bilo Gospe od Sunca kojoj bih služila. To me je činilo očajnom, ali valjalo je istrajati zbog mog naroda.
Prošla je godina. Sve češće bih hvatala sebe kako ga krajičkom oka posmatram. Primećivala sam kako me prolazi jeza od njegovog slučajnog dodira i od pomisli kako prstima prelazi po mojim leđima, kako mi jezikom zaranja među usne. Ponekad bih ga sanjala.
Međutim, ćutala sam. Nisam se usudila da mu to kažem. Pričali bismo satima o raspodeli žita, vremenu, rezervama, bolesnima i starima. O nama smo ćutali. On je bio sve šta sam imala na ovom svetu i nisam se usuđivala da to pokvarim. Skoro četiri godine su prošle od tog kobnog dana, dok se nešto nije ozbiljno promenilo među nama. Sedela sam na balkonu i upisivala preostale zalihe žita, razmišljajući koliko još novca imam u carskim rezervama da dopremim žito iz drugih zemalja. Zabrinuto sam vrtela glavom nad papirima. Nisam znala kako ćemo se izboriti sa glađu, više nismo imali bogate useve otkad nije bilo Gospe od Sunca. „Šta ćemo sad?”, zaronila sam u misli smišljajući rešenje.
Utom se začuo topot konjskih kopita. Zvučalo je kao da jaše najmanje dvadeset konjanika. Brzo sam sišla niz stepenice u nameri da vidim ko nam to dolazi. To možda nije bila carska etikecija, ali ja sam postala vladarka sa petnaest godina, bez ikakvog iskustva u svemu tome, te nije bilo ni bitno. Pet konjanika u punoj viteškoj opremi dojahalo je pred dvorac. Jedan od njih lako je odskočio sa konja i stao ispred mene.
„Gospo Lilena, o Vašoj lepoti se nadaleko priča, ali lepši ste više no što sam se nadao”, u glasu mu se osećalo divljenje.
Završio je svoj pozdrav i naklonio se. Malo sam se zbunila, nenaviknuta na bilo čije muško društvo sem Janovog.
„Hvala Vam, plemeniti viteže. Kojim ste dobrom došli u naš dvorac?”, radoznalo sam mu se obratila.
Na ovo njegovi prijatelji takođe siđoše s konja. Začuh iza sebe nekog ko se značajno nakašljao.
„Jan”, rekoh, „imamo goste”, na šta se on samo namršti.
„Mi smo, zapravo, došli da tražimo Vašu carsku ruku u ime našeg gospodara, vojvode Maelka. Vama je, princezo, potreban neko ko će preuzeti ulogu gospodara da se Vaša lepota ne bi umarala državničkim poslovima. Naš gospodar Vam šalje poklone i moli da mu javite svoj odgovor.”
Vojnik spusti kovčeg ispred mojih nogu, ukaza mi poštovanje tradicionalnim vojničkim pozdravom i udalji se.
Pogledah u Jana začuđeno i uhvatih ga kako koluta očima. Zamalo prasnuh u smeh.
„Prenesite Vašem gospodaru, vojvodi Maelku moje pozdrave. Recite mu da će imati moj odgovor pre sledeće žetve”, saopštih svoju odluku odmereno.
To mi je davalo još neke tri nedelje da razmislim hoću li prihvatiti, ne zbog sebe već zbog svog naroda da ne bi gladovao.
Konjanici se bučno udaljiše, nakon što su svi skinuli svoje šlemove i naslonili ih na grudi u znak pozdrava.
Brzo sam potrčala uz stepenice u nameri da popijem malo vode i dođem sebi od šoka. Začula sam korake, iza sebe. I Jan je trčao iza mene, kao bez duše. Zgrabio me je za nadlakticu.
„Lilena”, zarežao je, „nećeš se valjda udati za tog gmaza? Čuo sam priče kako stravično muči svoje seljane.”
Pogledala sam ga, oči su mu ljutito sevale i osećala sam njegov dah na svom licu.
„Pa, šta i da hoću? Znaš i sam da imam svoje vladarske dužnosti.”
„Ti si moja! Moja!”, besno je prosiktao, obrušivši se svom snagom na moje usne. Ostala sam bez daha. Toliko godina žudnje, želje, emocija slilo se u jedan trenutak. Ovila sam mu ruke oko vrata i priljubila se uz njega.
„Moja si”, tiho je prošaptao. „Samo moja.”
„Tvoja sam”, rekoh pomirljivo uz osmeh, zagnjurivši mu glavu u grudi.
Otada više nije bilo stega, sve šta smo želeli da kažemo jedno drugom provalilo je iz nas u potocima. Od prvih tajnih pogleda i začikavanja kad smo bili deca do samotnih noći kad smo grizli jastuk da ne bi jurnuli u susednu sobu u kojoj je ono drugo spavalo.
Naslonila sam se na lakat posmatrajući ga kako spava. Polako, da ga ne probudim, prišla sam mu i poljubila ga prvo u jedan, pa u drugi očni kapak. Promeškoljio se i nasmešio.
„Ljubim te u oči. Ne smej se. Imaš najlepše oči na svetu. One su prozor u svemir”, rekla sam nadahnuto.
„Lilena, ti si se to zaljubila?”, nasmejao se, na šta je dobio čvrgu.
„Nećemo tako da se igramo.”
Lako mi je savio ruke i oborio me na leđa, zarobivši mi usta poljupcem.
***
Prvi put kad sam počela da mrmljam neku svoju čaroliju i napisala je prstima na njegovim grudima, on je zastenjao od bola. Bila sam u polusnu i ruka je sama krenula ka njemu, kao da je nevidljiva sila navodila moje prste da ga dodirnu.
Ležali smo u krevetu grleći se i krvave reči pojavile su se jedna po jedna na njegovoj koži. Uplašila sam se. Međutim, reči su nestale i bol je prestao. Sledećeg dana shvatila sam da je jedan od žbunova carske ruže ponovo procvetao i da se moja magija ponovo budi. Sledeći put sam to uradila svesno. Lice mu se zgrčilo od bola. Zabolelo je i mene.
„Naše carstvo treba ponovnu milost Gospe od Sunca”, prošaptah mu zagrlivši ga.
„Onda uradi šta moraš. Otrpeću”, reče stegnuvši je zube.
Spustih oba dlana na njegove grudi i zatvorih oči. Osetila sam kako mu se torzo trza i kako mi ruke postaju vlažne. Kada sam otvorila oči, krvavi tragovi su već nestali.
Nakon toga radili smo to često. Prećutno bi i sam stavio moje ruke na sebe. Svaki put kad bih na njegovoj koži zapisala čaroliju iz knjige bolelo je i mene. Ali nismo imali izbora. On je bio moje srce. Srce koje nisam imala. Srce koje je kucalo negde u Postelji krvavih pupoljaka. Nas dvoje smo bili jedno i ta magija, koja nas je bolela, obnavljala je svet koji smo nekad poznavali.
***
Činilo se da se život vratio u naše carstvo do trena kad je pošast ponovo zakucala na naša vrata.
Došla mi je u snu. Gospa Tirnan. Skinula je veo i ispod je bilo moje lice. Opet se sve ponovilo. Dodir mokrih gnjecavih prstiju, užas i smrad truleži. I ovog puta je bilo mrtvih. Probudilo me je vrištanje. Sneni su ovog puta pojeli nekoliko dvorana i uzeli dve bebe. Jedan napola pojeden leš stajao je pored vrata, nismo bili ni sigurni ko je. Pogledala sam u Jana. U očima mu se ogledala nemoć.
„Moramo da razgovaramo”, u glasu mu se osećala rešenost.
„Ovo je možda trebalo uraditi ranije, ali sam odlagao. Možda ni ja nisam onaj kojim me smatraš. Nisam hrabar dovoljno. Tvoja baka mi je davno poverila ovu tajnu. Magija ima svoju cenu. Ti i ja ćemo morati da je platimo.”
„O čemu govoriš? Zašto mi to govoriš sada? Zar smo mogli da izbegnemo još smrti?”, bila sam besna i na ivici nerava.
„Postoji način da pobedimo ovaj deo tebe. Ona koja je došla da se gosti našim podanicima nije bila gospa Tirnan, bila si ti. Ti si sad Gospa Tirnan, jer ona ima tvoje srce.”
Jecaji divlji, bolni. Pa još jedan. Vrisak. Očaj.
„Ja? Ubica? Ja? Vila rajskih pašnjaka? Njihova princeza?”
Klonula sam, pala na kolena. Zajecala.
Nemoć i beznađe.
Spustio se kraj mene.
„Postoji način”, rekao je zagrlivši me.
„Čarolija koja nije u knjizi, koju samo ja znam. Ja moram da je izgovorim zajedno sa tobom. Ne znam hoću li je preživeti, ali carstvo hoće.”
„Dosta je više ove nepravde. Gospo od Sunca, kad će sve ovo prestati?”, zaronila sam suzne oči u dlanove.
„Pogledaj me. Dovoljno je samo da izgovoriš da daješ moj život za život Gospe od Sunca i ovo sve će prestati. Živeo sam dobar život, pored žene koju sam voleo od detinjstva. Dao bih život da te zaštitim makar i od tebe same. Ovo nikad neće prestati ako se Gospa od Sunca ne uzdigne opet. Ti ćeš i bez mene nastaviti da živiš, da ponovo obnoviš carstvo svojom magijom”, muklo je govorio, kroz stisnuto grlo.
Zagrlila sam ga. Pomislila sam kako sve ovde prestaje. I strah. I smrt. Strah od sebe same. Od onoga što mogu i onoga što jesam. Nisam znala koliko vremena imamo. On je želeo da to uradimo odmah, jer je znao da ću se vratiti i da neću ostaviti nikog živog.
Odbila sam.
I tog jutra.
I sledećeg.
I onog nakon toga.
Nisam mogla da živim bez njega. Nisam želela da spavam. Nisam mogla da jedem.
Bojala sam se svog povratka.
Međutim, san me je prevario. Probudila sam se vrišteći, pored usnulog Jana. Nije se pomerao. Nije ni disao. Pomislila sam da je kasno. Bacila sam se na njegove grudi, u očaju vrišteći čaroliju: „Dajem život srca svog srca za tvoje oči, Gospo od Sunca! Dajem njegove oči za tvoj sjaj! Dajem njegovu krv za sokove prirode da opet poteku!”
Vrisnuo je. Sneni su ispunili sobu. Poslednje što sam videla je kako mu ljušte meso sa kostiju i goste se. Onesvestila sam se od užasa.
Probudila sam se sa užasnom glavoboljom. Na dlanovima mi je bila spečena krv. „Jan”, prošaptala sam, a suze su mi se slivale niz lice.
Čula sam tiho, protisnuto: „Lilena.” Dopiralo je iz ugla sobe. Pogledala sam tamo. To je bio on. Moj voljeni. Srce mog srca.
„Živ si!”
Poskočilo mi je srce.
„Nećeš me više voleti kad vidiš šta su mi uradili. Bolje da sam umro!”, zajeca.
Polako sam ustala i krenula ka njemu.
„Podigni glavu. Želim da znam šta sam ti uradila”.
Uhvatila sam mu lice u dlanove. Ruke su mi se tresle, ali želela sam da vidim, da me zaboli, jer njega je bolelo.
„Nisi ti. Sneni su. Osećam kako me celo lice boli i svuda je mrak. Pokušavao sam da dođem do tebe, ali te ne vidim. Oduzeli su mi oči.”
Podigao je glavu. Zadrhtala sam. Celo lice mu je bilo iskopano noktima, a oči… Oh, Gospo draga, umesto očiju imao je zvezdano nebo. Bio je slep. Zabolelo me je od gledanja u te smrznute zenice.
I sada me boli. Boli i njega. Budi se ponekad u grču i privija se uz mene. Grlim ga. Još uvek je živ. I moj. I tu. Ne vidi moje sede vlasi ni bore. Ne vidi ni kako nam rastu deca i kako je carstvo obnovljeno. Ali zna. Veruje u mene. On. Narod i Gospa od Sunca što nas budi. Nekad sanjam Gospu Tirnan, kako opet ima moje lice, pokazuje mi moje srce kako joj kuca u dlanovima i kezi se. Ali ja više ne strahujem od nje. Platila sam veliku cenu da je prognam jednom zasvagda.
Ana Ubavić
Naslovna fotografija: Unsplash