Нишлија Дејан Стојиљковић један је од ретких савремених српских писаца који су само то – писци. За своје професионално усмерење изабрао је приповедачки позив, сматрајући да се добар писац који држи до квалитета свог дела мора посветити пре свега читању и истраживању „животне грађе”, неретко слушању прича са градских улица и столова са карираним столњацима и не разочарати читалачку публику коју је временом стекао, а која му је најважнија, јер је као лакмус-папир који својом реакцијом показује вредност књижевног остварења.
Његово најновије дело, збирка прича Неонски блуз, објављено је протекле 2020. године, на задовољство његових читалаца. Сам писац открива да је идеја да збирка садржи десет прича његова, како би била компактна као музички албум, заокружена као рок плоча. Ово се показало као добра одлука, издање је позитивно прихватила читалачка публика, а збирка је добила и признање књижевне критике – награђена је Андрићевом наградом.
Приче у збирци поређане су на следећи начин: „Жути шафран”, „Дубоко и хладно”, „Нема храбрости”, „Иза чудесног зида”, „Subway Story”, „Заслепљен сунцем”, „Преболети Манчестер”, „Друга страна поноћи”, „Неонски блуз”, „ДʼАртањанова смрт”. У свакој причи присутни су други ликови, тематика је различита, писац је користио различите наративне поступке и радња сваке приче смештена је у други временски оквир и на друго место, али хронотоп свакако не игра пресудну улогу када се говори о квалитету, јер „прича траје вечно” (184). Дејан Стојиљковић ипак показује који је временски опсег који може да обухвати, какве све сцене може да наслика и како да споји прошлост са садашњошћу.
Када је реч о прошлости, већ је из његовог опуса познато колики значај аутор придаје историји и колико своје приче везује за историју, пре свега Балкана. Са царем Константином и римским Наисусом повезује нас у две приче – „Жути шафран”, причи која је прва у збирци и смештена је у Рим из III века наше ере, а онда и у насловној причи, „Неонски блуз”, где се појављује лик Немање Лукића, који ће приврженог читаоца поново сетити на Константина и Наисус који су присутни у роману Константиново раскршће, чији је контроверзни Лукић главни јунак. У тежишту ове приче налази се ипак полемика о томе како су пропале стара римска вера и држава, које су се заснивале, прва на страху, а друга на престижу. „Страх одржава царство”, каже преторијански префект Гнеј Домиције Аквила док размишља о устројству своје државе, „јер поданик који се не плаши колико сутра ће владару сјурити сечиво међу ребра” (9). Овим царством као последица сукоба почиње да се шири „бакрени мирис крви” (13), али моћ институција свакако слаби, јер се хришћани, вођени вером у живот после смрти и чудо, нису плашили.
Из срца Римског царства друга прича води нас у другу половину ХХ века, у Југославију, према којој аутор, одрастао на партизанским филмовима и причама о братству и јединству, гаји позитивна осећања. Међутим, сентимент на коме је у причи „Дубоко и хладно” фокус нису југоносталгична осећања – иако присутна – већ осећај неприпадања, тескобе и резигнације које нам у првом лицу саопштава деветнаестогодишњи главни лик и увлачи нас у свој живот „промена ствари које у суштини остају исте” (49), а онда и у дубоку, хладну и мутну воду језера које је требало да буде симбол „напретка и просперитета”, али се у међувремену „десио живот” (60). Прича је прожета мистиком, језовитим и фантастиком, али у умереним количинама, будући да аутор углавном не претерује са фантастичним мотивима. Треба напоменути да је наслов приче позајмљен од стрипа Дарка Перовића, који се у тексту и појављује као јунак, инжењер-дисидент.
Читаоцу који зна да је писац ове збирке служио у Приштинском корпусу јасно је одакле повезаност са Косовом и Метохијом, иначе честом темом српских приповедача, и жеља да се у причи „Нема храбрости” исприча приповест Џејмса Бланта, данас рок звезде, а некада заповедника енглеске војске у ратом захваћеној српској покрајини, који је спречио „разорне и варварске догађаје” (66) и показао да је рат једно безумље, али да смо сви „пре свега људи” (69). Знајући да „нема храбрости у рату” (80) и да после њега сваки човек у огледалу види само свој страшан лик, писац је и критичар политичких и друштвених дешавања на Балкану кроз историју.
Љубитеље стрипа, поготово читаоце авантура симпатичног истражитеља ноћних мора у црвеној кошуљи и његовог вицкастог помоћника, посебно ће обрадовати прича „Subway Story”. Ловац на чудовишта из ове приче стаје на пут вишеструком убици из подземне железнице и у низу добро структурираних кадрова омогућава нам да овај текст визуализујемо као стрип. „Личио је на хероја из стрипа” (98) – има право писац када за свог јунака то каже, јер он није херој из стрипа, већ Дилан Дог Дејана Стојиљковића, ловац на чудовишта исто обучен, али другачије креиран, као што ни други ликови у овим причама, они од крви и меса, који су некада стварно живели, нису у причи оно што су у свету били. Али јесу оно што су можда могли да буду.
Још једна тежишна прича насловљена је као „Друга страна поноћи”. Она поставља питање јесу ли демонске силе или пак телевизија „највећа магија нашег доба” (121). Илајџа, Југословен у белом оделу по убеђењу, а Мефистофелес по професији, у ужурбаности живота и метежу Манчестера организује свирку у клубу Инферно, „где земља пулсира попут срца неке огромне звери” (123), а мртви пију и уживају у музици сасвим угодно, „ако занемаримо ту тривијалност да су мртви” (135). Уредник контроверзног телевизијског шоуа Тони Вилсон доводи бенд на овај несвакидашњи догађај, а у сценама, за које сте сигурни да сте их већ видели у неком филму, писац осветљава манчестерски живот, музику, забаву и привилегију рада на телевизији, која је (а та чињеница важна је за причу) уништила рокенрол.
Требало би се на кратко вратити на насловну причу збирке. „Неонски блуз” јесте београдска прича која врви од познатих историјских имена у још непознатим и невиђеним улогама. Приповест има два лајтмотива: „Неке тајне треба да остану тајне” (161) и „Смрт је релативна ствар” (174), мада је потоњи мало више изражен, што нам, откривши из личног сведочења узрок смрти Аћима Дугалића, дочарава већ поменути црнорукаш Немања Лукић, који у Првом рату гине, а онда се поново појављује у Другом, не остаривши притом ни дана; дела тајно, али ефикасно, а пажљивом читаоцу приказаће се још неке епизоде из његовог живота у наредним причама.
Посматрајући збирку као интегрално дело, можемо приметити да аутор Дејан Стојиљковић у свим причама гради један културни свет који нам открива понешто о садржајима којима се током живота окретао. Музичке групе и песме које помиње, плоче (нпр. оне које сакупља чувар архива), имена из света стрипа – они негде носе акценат и важан су моменат приповедања, а негде само доприносе атмосфери приче и грађењу мотивске мреже. Присутни су извођачи од Бијелог дугмета, преко Битлса, до Пинк Флојда и Секс пистолса, из света стрипа Капетан Америка, Дилан Дог, илустратор Френк Фразета и други.
Критике се могу упутити језику збирке који често садржи жаргон и изразе својствене говорном дискурсу, понегде и пренаглашено ласцивне. Ипак, ликови у причама су сасвим обични људи који своје мисли и осећања најбоље изражавају онако како то свакодневно чине, а употреба дијалекта приређује посебан утисак читаоцу и ствара једну другачију атмосферу – као у делу приче „Неонски блуз” када се са својим репликама на нишком говору појављује брадати комшија чика Љуба, који својим досеткама развесели аудиторијум.
Свим поменутим причама заједничка је динамика приповедања, сликовито, готово илустраторском оловком приказани исечци из живота обичних људи, чије приповести, пошто се прича никада не завршава, постају безвремене. Како су Стојиљковићева дела спој историје и модерне културе, не знамо да ли ће, када и како неко од њих искрснути у некој наредној причи, јер је фикционални свет, као и смрт, релативан, и „ко зна шта је тамо иза хоризонта” (102).
Сања Стевановић
Преузето из: Наше стварање, часопис за књижевност, уметност и културу LXVIII 3–4/ 2021, Лесковачки културни центар
Насловна фотографија: Фејсбук страница Дејан Стојиљковић